Pred vratima pakla

     Pišu: Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ
     - PREURANJENE i pojedinačne akcije bez ikakvih izgleda na uspeh dale su rezultate koji su se mogli očekivati. Nemačka soldateska opijena uspesima i zadojena ludostima nemačke rase odgovorila je odmazdama: Kragujevac, Kraljevo, Mačva, Užice su bolni svedoci tog tragičnog zbivanja. Imao sam predstavu šta čeka Beograd i nastojao sam da ga poštedim onoga što je izgledalo neminovno - ispričao je Dragomir - Dragi Jovanović u svojoj završnoj reči na suđenju veka 1946. godine, verovatno ni ne sanjajući da će ona biti u prašnjavoj fascikli narednih šezdeset godina.
     U ovom nastavku više nećemo koristiti kurziv kako bismo objasnili šta je sve izbačeno, navodno zbog “sažetaka” za strane novinare. Jednostavno, objavljujemo samo izbačeni deo jer je to ono što je Dragi Jovanović, pred smrt, i hteo da poruči za istoriju.
     - Znao sam, meni je to rečeno, da Beograd čeka sudbina Varšave. U takvoj psihozi bio sam prinuđen da izdam naređenje da se otkrivaju i uklanjaju svi oni koji nas takvim akcijama približavaju pokolju, paljevinama i uništavanju grada.
     A, ko je bi taj koji je to činio. To služi u vašu čast, to su bili komunisti. Nekoliko paljevina garaža, automobila i priprema paklenih mašina, organi uprave grada su otkrili i uklonili opasnost po Beograd i sve Beograđane, opasnost po život i sugurnost stotina imućnih porodica i još više hiljada malih trudbenika, a naročito radnika.
     Eto, tu se začeo moj zločin. Neka fakta dalje govore. Od sabotaža prešlo se dalje na ubijanje službenika i činovnika. U 56. godini ubijen je Aranđel Jovanović, koji je bez ikakve zle namere obavljao svoju dužnost u bolnici u kojoj je ležao kao nemački zatvorenik Aleksandar Ranković. To je bila prva žrtva, a zatim je u toku okupacije palo mnogo službenika među kojima ima i onih koji su, kako se to kaže, greškom skinuti. Istina da komunisti, ubijajući nas, a ne Nemce u Beogradu, činili su usluge nama, jer su pošteđene mnoge hiljade onih koji bi otišli kao odmazda. Da toga nije bilo, Beograd, a donekle i Srbija, izgledali bi onako kako danas izgledaju neki krajevi Crne Gore, Bosne, Like i Korduna, a od srpskog naroda ostali bi samo tragovi.
     Sam, g. vojni tužilac u svojoj završnoj reči rekao je doslovce: “U toku okupacije su ubijani i uništavani od komunista svi oni za koje se smatralo da su izdajnici, nedićevci ili dražinovci.” Mislim da u tom momentu nije bilo uslova da se pravilno presudi ko je zaslužio da bude ubijen kao izdajnik, a ko nije.
     To su u stvari bila vrata za najtežu povredu svih osnova na kojima počiva ljudska zajednica. To je davalo maha i ličnim razračunavanjima. Bio sam odlučno za to da svako odgovara za svoja dela i da se spreči svaka samovolja, ma s koje strane dolazila. Neka mi oprosti visoka ličnost maršala Tita, ali da se vidi do koje mere bi takvo razračunavanje međusobno moglo dovesti najbolje svedoči to što je maršal Tito naredio da to jednom prestane.
     GOSPODO vrhovni sudije, budite uvereni, a i najortodoksniji revolucionari moraju priznati, da svi nismo mogli u šumu. Šuma je često bila isuviše mala i za one koji su često hteli da spasu svoju glavu. Unesite se u doba, u zbivanja svih tih događaja pa ćete i sami doći do uverenja da je i tako bilo potrebno služiti svom narodu. Ja molim vojnog tužioca koji je u toku procesa bio vrlo galantan da i ovo izlaganje ne shvati kao drskost ni kao bezočnost, kako on unapred karakteriše odbranu, već kao želju da iznošenjem činjenica psihičkih momenata, doprinesem pa makar i pogrešnim stavom, isleđenje pred sudom.
     I danas kada odgovaram kao izdajnik i ratni zločinac, ja se pitam da li je zaista bilo moguće da sam ja, pa makar i po svome shvatanju, sve to radio zato što to služi okupatoru ili zato što sam zaista sebe žrtvovao narodu... Ne znam, ali verujem da gospodin vojni tužilac neće taj rad više krstiti “državnim banditizmom”. I danas kad smrti gledam u oči ranjena srca sećam se toga kad sam celog sebe bez predaha stavio u službu svom narodu i Beogradu u danima stradanja, i verujte nije mi teško umreti s tom verom.

SVEDOCI
DRAGI Jovanović je 16. marta 1946. zatražio od suda da pozove kao svedoke u njegovu korist nekoliko prvaka KP. Niko se nije pojavio. Pismo je sačuvano u Arhivu Udbe.
Poštovani sude,
Da bi sud dobio istinu i objektivnu sliku o mom radu, a ne da bi ja za sebe pribavljao olakšavajuće okolnosti, kao i da bi današnjica, a i istorija bile obaveštene o istini, podnosim sudu sledeću molbu i presudu:
Da se pozovu ova lica:
1. supruga i kći Ivana Ribara, predsednika Narodne skupštine Beograda
2. Velibor Gligorić, književnik i narodni poslanik i njegova sestra
3. Ljuba Radovanović, profesor i narodni poslanik i njegova sestra
4. Lujza, udovica pokojnog vojvode Živojina Mišića, i sin joj Vojislav
5. supruga Dragomira Panića, pukovnika iz Beograda
6. Dobroslav Kuzmić, bivši predsednik Jugoslovenskog živinarskog udruženja.
7. Svetolik Živković, lekar
8. Vladislav Ribnikar, direktor “Politike”, i njegov tast Hajek.
9. Sveta Đorđević, bivši direktor državnog monopola, i njegova supruga.
10. Vojislav Grol, sin Milana Grola
11. Milovan Matić
12. Savko Dukanac
13. Jovan Ružić
Da se svi pozvani na sudu ispitaju kao svedoci o sledećoj okolnosti:
Da li sam ja za vreme okupacije, svojim ličnim zalaganjem, i pod kakvim okolnostima za svedoka, doprineo i koliko, da svedoku ili nekom od članova njegove porodice, bude olakšan položaj u kome se nalazio i bude sačuvan i spasen: zatvora, logora ili same smrti.
Ni sa jednim od ovih nisam u rođačkim odnosima, niti je ijedan od ovih poznat kao saradnik tajne srpske uprave ili pokreta Draže Mihailovića sa kojim sam ja sarađivao.
Obrazloženje: Između hiljada slučajeva setio sam se samo nekoliko imena, koja uglavnom pripadaju KP ili Narodnom frontu, odnosno Demokratskoj stranci.
(Nastavlja se)