Sluga tri režima

     Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     “ŠEF policije Dragi Jovanović drži se Nemaca, pokreta Draže Mihailovića, komunista, a takođe i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji”, otkriva u tajnom spisu službi Gestapoa, 31. avgusta 1994. godine, dostavljač pod imenom Jelen.
     Da je tako uveriće se i sam Jovanović, kada preživi sopstveno streljanje?! Jasno, ne bavimo se vampirologijom, ali posle uvida u njegov nedavno obelodanjeni dosije ne izgledaju više čudno tvrdnje ibeovaca da ih je 1948. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici ispitivao njihov predratni dželat. Događalo se, dakle, da iste zatvorenike saslušava treći put - kao predratne komuniste, ilegalce u okupaciji i, konačno, ibeovce.
     Tu tvrdnju potkrepio je i Slobodan Krstić Uča, jedan od retkih udbaša koji je kasnije "otvorio dušu", tvrdeći da su 17. jula ujutru ispred iskopanih raka za Dražu Mihailovića, Moljevića i ostale, izvukli samo jednog čoveka - Dragog Jovanovića.

U dosijeu takvih tvrdnji nema. Tu se tačka stavlja 16. jula u 15 časova, kada on konačno završava desetak pisama rodbini, prijateljima i nekim komunistima. On je, tu nema dileme, bio ubeđen da mu je to poslednji dan, uostalom i na suđenju se ponašao tako: njegova završna reč bila je najporaznija za novi režim, pa on nije bežao od odgovornosti za sebe, ali je i optuživao druge.

Na takvog Dragog Jovanovića stavljena je tačka tog 16. jula. Komunisti mu ni poslednja pisma nisu poslali: ona su sva u originalu sačuvana u kutijama Udbe. Da li iz ljudske osvete ili zato što će se neki "drugi Jovanović" uskoro vratiti ženi i deci, tek ova tajna očigledno će zauvek ostati oko ovog misterioznog čoveka.

Da je Dragi već imao kontakte s vodećim komunistima vidi se i iz njegovog prvog pisma koje šalje majci kao svojevrsnu "propusnicu za novi život". Ono je, u stvari, namenjeno Rankovićevom svemoćnom zameniku Svetislavu - Ćeći Stefanoviću. Datum je 16. jul. Deset časova ujutru.

"SVETO, ja molim,
S ovim pismom dolazi k vama moja nesrećna majka, koja je narod sviju nedaća. Ja i umirući verujem, da ćeš ti i ministar Ranković ispraviti nepravdu njoj nanetu i moje osećanje mi govori da se neću prevariti".

Zatim, konačno, puca i hladni policajac. Emocije izbijaju iz njega dok se prvo obraća kćerki.

"Mila moja, jedina nado. Miko, ljubavi mog života,

Znam, da ako ikada budeš čitala ovo pismo - ovu moju poslednju poruku tebi - mome detetu, kome sam hteo da stvorim u životu sve mogućnosti da budeš srećna... da ćeš gorko plakati".

Kao da više nema snage. Čuva je za svoje poslednje pismo ženi. Prvo se oprašta od prijatelja:

"Mili moj Mićune,

...Nisam nikada u životu mislio da ćemo se oprostiti na ovaj način, ali tu se ne može ništa, to je volja Gospodnja. Kako sam se držao na sudu, to ćeš čuti".

Zatim, u dva časa popodne, Dragi piše pravo pismo majci:

"Mama,

Koliko boli sam ti naneo i dosadašnjim svojim životom. A sad evo nanosim ti i poslednju, sirota majčice.

...Molim te, mama, pomozi mi da se posle moje smrti vidi da sam govorio istinu.

... Zbogom, mila moja braćo! Ne zaboravite me, jer nisam hteo da budem izdajnik naroda i zločinac. Nije to bila moja želja, već nesreća.

Pola časa kasnije, Jovanović piše advokatu koji ga je hrabro branio Stevi Dukancu.

"Najlepše Vam zahvaljujem na trudu uloženom u mojoj odbrani. Ja sam se nadao da ću biti pušten, ali, eto sve je otišlo u drugu krajnost.

Hoćete da budete novi Emil Zola? Sve što sam rekao istina je. Stupite u vezu s mojim roditeljima. Ako imate vremena, pa i volje, rehabilitujte me posle smrti.

Molim Vas, uzmite moje stvari iz Đušine ulice i predajte ih roditeljima.

Ako dozvole sahranu, prenesite mojoj majci, da ne umre."

POSLE hladnokrvnog obaveštenja advokatu o smrti, Dragi Jovanović piše svoje poslednje pismo. Čekao je čitav dan da prikupi snagu da se oprosti od supruge.

"G-đica Leposava Glišić, Kursulina 19.

Mila moja Lepa i moja draga deco,

Početak rata 1941. rastavio nas je privremeno. On je samleo u pepeo ono malo sirotinje što smo imali.

... Sada evo, ubrzo posle završetka rata i konačno je uništen naš zajednički život.

Ja odlazim, ja te zauvek ostavljam. Ali, ne samu. Pokraj tebe su naša deca: Verica i Mirjana. One su krv naše krvi, krv i moje krvi i deo moga tela.

... I ja ću gledati kako anđeli spavaju. Moći ću ja to. Ja ću kao i do sada, nevidljiv posetiti ih i ljubiti.

Lepa, rat je sve srušio... On me odveo stranputicom i doveo dovde.

...Sada se sve svršava. Nemoj da nosiš naše ime koje je napisano kao zločinačko i izdajničko. Tebe radi, a naročito dece radi, usliši moju molbu. Nađi život drugi i produži život.

Ovo je sada naš zajednički interes, a naročito interes naše dece.

Želeo sam da te vidim, a naročito decu.

Zbogom draga moja Lepa, zbogom mila moja dečice! Gledaćemo se tek na onom svetu u večnom životu. Zbogom srećo moja, Zbogom."

SVE VEĆA SUMNJA
PRED kraj okupacije Nemci su sve manje verovali prvom policajcu Srbije. U jednom izveštaju koji je išao za Nemačku iz centrale Gestapo u Beogradu doslovno se kaže:

"Rođen u Velikom Gradištu, Srbija, majka rođena Drašković, Mađarica ili Jevrejka?

Dragi Jovanović je čovek koji ima mnogo na duši, ali svojom slatkom poniznošću i prepredenošću on ume da se učini omiljenim i neophodnim pred Nemcima i Srbima.

Kao šef Srpske državne straže nije uspeo da savlada oficirsku kliku. Ranije je imao vrlo dobre veze s Jevrejima. Koliko se Jovanović trudio da se dopadne pretpostavljenim Nemcima, toliko mu je stalo i da održi dobre veze s krugovima protivnika. Svakako da se on ne bi stavio na raspoloženje protivnicima, ako bi postao kritičan položaj nemačkih okupacionih trupa."
(Nastaviće se)