Gospodar života i smrti

Pišu: Veljko LALIĆ, Uglješa BALŠIĆ


TIHI i Prle žarili su i palili samo na filmu. U stvarnosti, Beograd je za vreme okupacije bio miran grad: ukupno komunisti su napravili dvadesetak sabotaža, i to pre svega paljenja kamiona, seču kablova, paljenje jedne garaže i dve eksplozije. Nedovoljno za epizodu “Otpisanih”...
“Otpisani” šef srpske policije i zakleti neprijatelj komunista Dragomir - Dragi Jovanović u iskazu Ozni to objašnjava - velikim brojem doušnika u njihovim redovima. Ni on se, ipak, ne seća svih imena pošto je sam uveo praksu da svakog saradnika policije zna samo čovek koji s njim radi.
- Komunisti su bili naša najveća pretnja i zato je celo odeljenje specijalne policije bilo uglavnom aktivirano na borbu protiv komunista. Bila je to borba na život i smrt između komunista i nas i uglavnom nisu birana sredstva - mirnim glasom objašnjava Dragi Jovanović, pa poput čoveka koji više nema šta da izgubi detaljno opisuje svom isledniku kako su sve mučeni njegovi drugovi:
- Držani su da stoje, nije im dozvoljeno da spavaju. Koliko znam, ipak, uglavnom su se primenjivale batine i to na taj način što su im vezivane noge i ruke, pa su tučeni po tabanima goveđom žilom ili pendrekom. Tučeni su i po telu, a naročito po krstinama: žilom, pendrekom, pesnicama. Šamarani su ljudi. Davano im je slano jelo bez vode dok ne priznaju i sl.
- Rekli ste da je kroz Specijalnu policiju prošlo oko 1.500 uhapšenika, koliko je od tog broja streljano?
- Računam, da je od tog broja streljno oko 600, ali to je iz Beograda i unutrašnjosti.
- Jesu li sva streljanja bila s vašim znanjem?
- Jesu.
- Kad ovako stoji stvar, znači da ste vi oterali u smrt 600 ljudi?
- Da, ja sam na osnovu istražnog materijala bio taj koji je doneo odluku o streljanju.
Ispitivanje je nastavljeno 30. jula u 8.45 ujutru. I islednik i Dragi Jovanović mirno nastavljaju da se prisećaju delova dojučerašnje borbe.
- Koliko je provala napravila Specijalna policija u beogradskoj organizaciji KPJ?
- Koliko se sećam, pored manjih i mnogih sukcesivnih hapšenja, Specijalna policija obavila je četiri veće provale, i to jednu u 1942., dve 1943. i jednu u 1944. godini.
Pošto je rekao da se prva veća provala odnosila na hapšenja na Karaburmi i da se ne seća detalja, Dragi ponosno ističe kako su 1943. zamalo uhvatili glavnog srpskog komunistu Blagoja Neškovića.
Specijalna policija upala je tada u komunističko sklonište na Avalskom drumu 138 ili 136, ali je umesto Neškovića zatekla dr Parentu.
- Mi smo ga smatrali visokim funkcionerom, ali nismo mogli da utvrdimo njegovu pravu funkciju. Tek posle streljanja kod mene je došao Bećarević i rekao mi da je dr Parenta član Pokrajinskog komiteta, što je saznao iz vaše štampe. Od toga smo preko naših novina napravili veliku reklamu govoreći o velikom uspehu naše policije i prikazujući Parentu kao jednog od lidera komunističke partije i kandidata za CK. Napominjem da smo prilikom provale našli dva direktna pisma s potpisom Tito.
SLEDEĆE godine Specijalna policija uhapsila je glavnog tehničara Pokrajinskog komiteta koji je otkrio glavno komunističko sklonište tehnike, koje se nalazilo u kući nameštenika Direkcije za tramvaje i osvetljenje u blizini Stiške ulice. Dragi Jovanović je sklonište obišao s Nedićem i šefom Gestapoa Šeferom.
On detaljno objašnjava i akcije u Šapcu, dva puta u Valjevu, Čačaku, Kruševcu, Leskovcu, Jagodini, dva puta u Mladenovcu, Smederevu, Požarevcu i u Užicu.
- Koji su se komunisti iz pohvatanih grupa koji su devedeni iz unutrašnjosti držali izdajnički i poslužili vama kao konfidenti? - interesuje se islednik zbog velikog broja akcija u unutrašnjosti.
- To apsolutno ne znam, o tome bi mogao reći samo Bećarević (šef Četvrtog antikomunističkog odseka prim.aut.)
- Da li vam je poznato da je bilo takvih slučajeva?
- To je bila praksa.
- Kako je sprovođena ta praksa?
- U prvom slučaju konfidenti su vrbovani prilikom svakog hapšenja i provale između onih koji su se prilikom istrage pokazali mentalno i fizički slabi. Sa njima je obično pravljen sporazum, i ja ne mogu da kažem detalje, da li za uslugu ili na novčanoj bazi, ali bilo je i jednog i drugog.
U drugom slučaju Bećarević je bio zaveo praksu da se prilikom provale, i to svake provale u organizaciji, sa hapšenjima ne ide do kraja, nego bi hapšenje prekinuo kod izvesnog broja lica, za koja je već imao materijal za hapšenje, ali koja nisu mogla da posumnjaju da su otkrivena, i takva bi lica ostavljao na slobodi, da se ponovo oformi grupa, pa bi onda bilo novo hapšenje i otkriće.
Bio je i treći kombinovani način kada bi se odmah pravio konkt s ljudima koji su ostali na slobodi.


SLUČAJ RATKO MITROVIĆ

DRAGI Jovanović je otkrio da su najvažniji doušnici iz redova komunista bili Buha, Klonfer, Mali, Žuća i Duško Jovanović. Koliko je sam napravio dobar mehanizam zaštite doušnika sada se najbolje videlo, jer ni on nije znao njihov identitet.
O jednom narodnom heroju, ipak, znao je dosta.
- Ratko Mitrović hapšen je 1941. od Gestapoa. Mi smo tražili, da nam se preda, radi saslušanja. U sećanju mi je da mi je Bećarević referisao da je Ratko Mitrović i pred Gestapoom i kod nas, odao sve veze u Banatu, gde je bio delegiran kao rukovodeći partijski funkcioner. Čuo sam od Bećarevića i to da je Ratko Mitrović svoja otkrića činio bez velike presije i da nije mogao da se poredi po svom držanju s onim Ratkom Mitrovićem od pre rata.
- Jeste li vi kroz javnost proturili vest o herojskom držanju Ratka Mitrovića?
- Dopuštam tu mogućnost, pošto je to bila jedna od policijskih metoda.
Islednik nastavlja pitanjima o Đuri Strugaru, Vukici Mitrović, očigledno sve izdajnicima u sopstvenim redovima, ali jasno se o tome nikad nije govorilo, pa su svi oni kasnije dobili škole, ulice, preduzeća. Jednostavno, kako smo učili iz bukvara “komunisti nisu izdajnici”.
(Nastavlja se)