Posle kralja - knez

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     PRIČA Dragog Jovanovića ima prizvuk bolesne Šeherezade. Islednicima Udbe do detalja pojašnjava sve zakulisne igre starog režima, daje fascinantne opservacije bivših vladara, ne krije doušnike koji su radili za njih... Jednostavno, prvi policajac Kraljevine Jugoslavije od svog prvog saslušanja: radi za Udbu.
     Nimalo ideološki opterećen, on se strasno, i s izuzetnom memorijom, priseća svih najvažnijih stvari bivše države. Na početku, on razbija sliku o knezu Pavlu kao aristokrati i vladaocu zanetim slikarstvom, koji se malo razumeo u politiku.
     Naprotiv, kaže Jovanović: “Pavle je u unutrašnjoj politici imao dva cilja: da se obogati, odnosno lično potpuno obezbedi i da stvari vodi tako, da za vreme regentstva bude potpuno samostalan, a da i posle ostane glavni faktor, ukoliko mu ne bi uspelo da zadrži krunu”.
     Kao glavni "insajder", Dragi Jovanović prvi iznosi i kako je uopšte došlo do formiranja Namesništva i famoznog testamenta kralja Aleksandra.
     - U junu 1933, Aleksandar se 14 dana odmarao u hotelu "Plitvice" u Lici. S njim je bio i ministar prosveta dr Radenko Stanković i niko drugi iz vlade. Kralj je tu došao iz dva politička razloga: prvo da posle tzv. plitvičkog ustanka pokaže svetu kako je to, u stvari, bila provokacija inostranstva, osnosno Italije, i kako je on tamo i dalje popularan kod naroda. S druge strane, Svetozar Pribićević u to doba, kao emigrant, vodi u inostranstvu tešku kampanju protiv Aleksandra, pa je i zbog toga hteo baš u Lici i na Baniji da pokaže kako je Pribićević ostavljen i od svojih najužih pristalica i kako narod voli kralja.
     Tu, na Plitvičkim jezerima, Aleksandar koji se spremao za putovanja u Grčku, Tursku i Bugarsku, koncipirao je svoj testament o namesništvu, te pored Radenka Stankovića i dr Perovića u Namesništvo ulaze dr Petar Zec i Banjanin.
     POSLE kraljeve smrti, testament koji se nalazio samo u konceptu - kod Nikole Uzunovića u vladi i Petra Živkovića - izazvao je zaprepašćenje. Uzunović se, kao predsednik Vlade, kolebao da li da pod uticajem Petra Živkovića, objavi sastav namesništva. Jer, postojala je čak i kombinacija da Namesništvo sačinjavaju: kraljica, patrijarh i Petar Živković.
     Sve to stiglo je i do Pavla, koji je onda presekao tako što je Uzunovića pozvao u dvor i od njega tražio - da se odmah objavi kraljeva smrt, da se proglasi novi kralj i da se objavi sastav Namesništva, onako kako je stajalo u pismu, koje se već u jednom primerku nalazilo kod Pavla.
     Za vreme dok je Pavle o tome razgovarao s Uzunovićem, kod njega su već bili komandant Beograda - general Vojislav Tomić i upravnik grada Beograda Manojlo Lazarević, koji su kneza već oslovljavali s "kraljevskim namesnikom". Odluka je praktično sprovedena, Uzunović se spakovao, dok je u međuvremenu upravnik grada otišao u Predsedništvo i saopštio odluku.
     - Recite šta sve znate o radu Kraljevskog namesništva?
     - Ono, u pravom smislu reči, nije ni postojalo. Pavle je vodio i unutrašnju i spoljnu politiku samostalno. On je vladao suvereno. Namesnici Stanković i Perović od početka do kraja, u stvari, bili su prisutni građani. Znam da su kod rekonstrukcija i obrazovanja vlada, oni saznavali listu ministara tek kad im je ukaz donet na potpis, pošto ga je Pavle već potpisao. Između Stankovića i Perovića, u prvo vreme, bilo je veoma razvijeno i lično prijateljstvo, ali je ono trajalo sve do momenta dok Perović nije saznao da je Stanković u intimnim odnosima s njegovom ženom. Ovaj skandal je dobio svoj epilog 1940. ili 1941, kada je Perovića žena ostavila, i njega i troje dece, i definivno prešla kod Stankovića, kod kojeg je i ostala.
     - Šta znate o unutrašnjoj politici koju je sprovodio knez Pavle?
     - Pavle je, bez sumnje, iako je bio vrlo kratko uz Aleksandra, bio tačno informisan o njegovim vezama, namerama i stavu ljudi koji su ga okruživali. On je znao da njegova suverena vladavina ne može da se osloni na te iste ljude, u prvom redu Petra Živkovića i okolinu, jer su oni znali da ga Aleksandar nije trpeo smatrajući ga nedovoljno ozbiljnim za državnu politiku; a nije trpeo ni Pavlovu suprugu.
     PREUZIMAJUĆI vlast, Pavle je, zato, gledao da se prvo oslobodi Aleksandrovih ljudi, pre svega, Petra Živkovića i Boška Jeftića, čiji je najveći greh bio što je posle atentata u Marselju izbacio poznatu krilaticu “Čuvajte mi Jugoslaviju”. Kao da je tobož Aleksandar rekao lično Jeftiću da mu čuva Jugoslaviju. Posle nekoliko dana, to je ispravljeno u “Čuvajte Jugoslaviju”, ali je za njega već bilo kasno...
     Glavnog savetnika Pavle je našao u katoličkom svešteniku Antunu Korošecu, kojeg je Aleksandar dve godine držao interniranog na Hvaru. Mržnja prema bivšoj garnituri bila im je zajednička. Za upravnika grada dolazi Aćimović, koji je imao sve šanse da igra ulogu koju je kod Aleksandra imao Manojlo Lazarević.
     I, Aćimović je postao prva ličnost. Njemu Pavle poverava najintimnije stvari. On završava poslove prilikom Konkordata sa Srpskom pravoslavnom crkvom. On Pavlu dovodi vladike, a zatim i Gavrila. Ali, Aćimović je prenebregao princip dinastije Karađorđević da upravnik grada pripada najužoj dvorskoj kamarili i previše se vezao sa Stojadinovićem. Zato, i pored toga što ga Stojadinović po padu Korošeca dovodi i za ministra unutrašnjih poslova, Aćimovićeve šanse kod Pavla su pokopane, i on je posle samo 40 dana ministrovanja pao.
     Interesantno je da je Aćimović svoj prvi govor kao ministar u Skupštini, održao u danu pada Stojadinovićeve vlade. On je tada rekao da su Maček i Hrvati dužni da respektuju autoritet državne vlasti i da će se on, kao ministar, starati da se taj autoritet svuda, pa i tamo, svim raspoloživim sredstvima štiti. Pre nego što ga je pročitao u Skupštini, Aćimović ga je odneo i pokazao Pavlu. On ga je pohvalio i rekao mu da je vrlo dobar i da je u pravom momentu došao jedan ministar unutrašnjih poslova, koji će stvari postaviti na pravo mesto. Aćimović je govorio u 17 časova. Pavle je taj govor pročitao još ujutru, a istog dana uveče oko 20 časova pao je Milan Stojadinović i čitava vlada.
     Upravo zbog hrvatskog pitanja...
     
     KONKORDAT
PAVLE nije trpeo Musolinija i održavao je veze s italijanskim dvorom. U politici s Italijom rukovodio se ličnim inteteresom, jer je u Firenci imao tetku Demidov, koja je u centru imala imanje s dvorom, koji je s antikvitetima vredeo 300.000.000 lira. Naslednik je bio knez Pavle, koji je planirao da to imanje otkupi Vatikan (tu leži pozadina Konkordata).
Kako to nije prošlo, tražio je način da ga isplati italijanska država, a posle strahovite kampanje u Beogradu posle Konkordata, Pavle je u nekoliko navrata Stojadinoviću i Korošecu poručivao “kako naš narod nije zreo za samostalan parlamentarni život, a najmanje za demokratski režim”.
(Nastavlja se)