Nedić šef vlade

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić
     VLADA Milana Nedića formirana je na insistiranje dotadašnjeg prvog čoveka Komesarske uprave Milana Aćimovića, jer nije mogao da zaustavi ustanak u Srbiji, ispričao je islednicima Ozne Dragomir - Dragi Jovanović, najbliži Aćimovićev saradnik, i čovek koji će kod Milana Nedića preuzeti rukovođenje srpskom policijom.
     - Aćimović je trubio na uzbunu. Njegovi, odredi Milana Kalabića, Ljube Babića, Mašana Đurovića i tzv. četničke organizacije Koste Pećanca nisu mogli da zavedu red. U to vreme formiraju se i Ljotićevi bataljoni, koji prete Aćimoviću. Zato je s Turnerom i Benclerom napravio kombinaciju za vladu nacionalnog spasa. Predložio je generala Nedića, koji je tražio da se sazove konferencija predstavnika svih komora, uglednih javnih ličnosti i političkih predstavnika na kojoj će se sve to pretresti - prisećao se Dragi Jovanović.
     Zašto je Nedić tražio saziv pomenute konferencije?
     - Hteo je da svom dolasku na mesto predsednika vlade pruži formu: kao da se on primio tog položaja na zahtev i insistiranje predstavnika naroda. Da bi se videlo koliko je blefirao izneću razgovor između nas dvojice posle konferencije. Otišao sam kod njega da ga kao predsednik beogradske opštine pozovem da se prihvati dužnosti.
     Ja sam uglavnom rekao: U najtežim trenucima naše tregedije narod je njega proizveo za vojvodu očekujući na taj način olakšanje. Kako onda, tako i danas, narod, a naročito Beograd, s punim poverenjem gleda i očekuje od njega da se prihvati dužnosti predsednika vlade i ispuni očekivanja i nade koje se u njega polažu. Obećao sam mu u svoje i ime Beograda da ćemo mu mi svesrdno pomoći.
     NA to mi je Nedić rekao: “Hvala vam, gospodine predsedniče i dragi sine. Teška se dužnost od mene očekuje. Razgrađena zemlja, vojska u ropstvu, ovi crvenjaci dižu ustanak, sve to treba da se savlada, a ja sam već star. Ali očekujući pomoć naroda i vašu, uveren sam da ćemo pobediti i da će Srbija živeti.”
     Jovanović zatim daje kompletan spisak ljudi koji su prisustvovali konferenciji. Ispred komora: Milan Stojanović, Vlada Ilić, Aca Jovanović, Dušan Glišić (u zapisniku sva imena podvučena), od javnih radnika: profesori Miloš Trifunac, Ilija Pržić (njegovo ime debelo podvučeno i stavljen potvrdan znak), Velibor Jonić... razni bivši ministri.
     Da li je konferenciji prisustvovao neko od socijalista?
     - Ne znam, ali mi je poznato da sam lično viđao Živka Topalovića kako odlazi kod Aćimovića na savetovanje.
     Šta znate o zakulisnim radnjama koje su Nedića dovele za predsednika vlade?
     - Iako je naoko izgledalo da Nedića predlaže Aćimović, jasno je da je on od ranije određen od Nemaca. Njegove veze datiraju iz doba kada je kao ministar vojni u štampariji ministarstva vojske štampao tada ilegalni Ljotićev “Bilten”. Od tada potiče i poznanstvo s generalnim konzulom Kroncholcem, direktorom "Šunkera" u Beogradu, koji je u stvari bio šef zagranične obaveštajne službe nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Jer sve ekspoziture "Šunkera" na celom svetu bile su povezane u tu obaveštajnu službu, koja je išla paralelno sa zvaničnom službom nemačkog ministarstva. Kronholc je služio kao lični čovek za Nedića, a smatram da je bio i njegova lična veza. Kod obrazovanja Nedićeve vlade u Beogradu se kao jedan od savetodavaca te "Šunkerove" službe javlja Veslmajer, koji je nazivan “otac Hrvatske”, jer je kumovao stvaranju NDH. Taj isti čovek postao je kasnije poslanik u Mađarskoj, i 1944. srušio je Hortija i doveo Salašija. Pored toga poznato je da je Nedić od dana formiranja vlade bio direktno pod tutorstvom Ljotića i Kronholca. Sam Aćimović mi je jednom prilikom rekao da smo bili mnogo glupi i naivni kada smo onoliko moljakali Nedića, jer je on bio još pre rata pripremljen od Nemaca da odigra jednu ulogu u Jugoslaviji, pa kad nije uspeo onda je bar sada došao do punog izražaja.
     ČINJENICA je da je Milan Nedić ćutao o svojim vezama s Kronholcem, a hvalio se vezama s Geringom. Pored toga često je iznosio da je on uvek bio protiv rata i da je zbog toga i podneo ostavku kao ministar vojske i mornarice. Činjenica je, međutim, da je Nedić podneo ostavku posle bombardovanja Bitolja od Italijana, kada je tražio energične mere, iako je znao da smo za rat potpuno nespremni i da bi takav istup s naše strane vodio u potpunu katastrofu.
     Poznato mi je, isto tako, da je u nekoliko mahova, kad god je Nedić tobož pretio ostavkom, u Beograd dolazio Veslmajer i da je tada iz okoline Ljotića i Kronholca uvek širena verzija da Nedić definitivno odlazi, dok u stvari nikada o tome nije bilo ozbiljno reči, jer su znali da nije tu slučajno došao i da on ostaje, dok god su Nemci tu.
     Smatram da je išao - po direktivama Nemaca - da stvori preduslove da vlast u zemlji u određenom trenutku pripadne Ljotiću. Ako se svemu doda da Milan Nedić nije, kao aktivni komandant grupe Armija, odveden u zarobljeništvo, već zadržan u Beogradu u kućnoj internaciji, onda je jasno da nije slučajno i na osnovu predloga Aćimovića i te konferencije postao predsednik vlade, već da je sve odranije pripremljeno.
     Prilikom rešavanja svih političkih pitanja od važnosti, u tada okupiranoj Srbiji, jedan od glavnih savetodavaca Nemaca bio je bivši ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar- Marković, iako nikad lično nije zauzeo položaj u okupiranoj Srbiji. On je za sebe rezervisao da odigra ključnog faktora posle pobede Nemačke, na Konferenciji mira.

LJOTIĆEVI PLANOVI
LJOTIĆ je glavni organizator Nedićeve vlade. Kako to da sam ne uđe u vladu?
- Ljotićev pokret i on sam, bili su od početka okupacije ekskluzivni. Oni su smatrali da je nastupio momenat da se sve pripremi za definitivno preuzimanje vlasti. Stoga se “Zbor” u obračunu s političkim grupacijama nije ustručavao da potraži pomoć okupatora. Stvara se čisto partijska vojska dobrovoljaca, koji se stavljaju pod nemačku zaštitu. To donosi Ljotiću i “Zboru” omraženost u narodu, pa oni koriste kraljevo ime, a sam Ljotić ostaje po strani u ulozi sive eminencije, i čuva se u rezervi kao ideolog i vođa.
On priprema kadar i u toku okupacije pod Nedićevom vladom uspeva da u svojim rukama drži dve trećine okružnih načelnika, tj. da na položajima ima svoje ljude, da potpuno kontroliše državnu upravu, kao i privredni život. Njegova stranka de fakto drži vlast u rukama, a ako se tome doda 12.000 dobrovoljaca, najbolje naoružanih i opremljenih, koji treba da posluže kao kvasac za stvaranje još jačeg kadra, onda je jasno kakvu je ulogu sebi sam spremio.
(Nastaviće se)