Pakao banjičkog logora

Pišu: Veljko Lalić, Uglješa Balšić


GESTAPO je znao za susrete Dragog Jovanovića i Draže Mihailovića. U njihovoj arhivi postoje dva akta o šefu srpske policije i nose naziv “J-55”. Oba počinju 1941. godine, s tim što se prvi tu i završava, dok drugi akt na više od tri stotine stranica prati Dragog Jovanovića sve do odlaska Nemaca iz Beograda. Na jednoj stranici, taj arhiv se prikazuje kao “naročit predmet”.
Nije ni čudo, pošto je najpoznatiji predratni policajac uspeo da izda i Nemca. Jedan od šefova Gestapoa zato opisujući ga, citira i Hitlerov “Majnkamf” (Moj put): “Vremena sloma jednog naroda karakterišu vodeća delanja najgorih elemenata... i tada su ti elementi još na merodavnim mestima”.

Pred kraj rata, Nemci će otkriti njegove veze s pokretom Draže Mihailovića, ali i beogradskim Jevrejima, nekim komunistima, engleskom obaveštajnom službom.
Na kraju će, 31. avgusta 1994. godine, doušnik pod imenom Jelen konačno demistifikovati šefa srpske policije i otkriti njegov sistem rada: “Šef policije Dragi Jovanović drži se Nemaca, pokreta Draže Mihailovića, komunista, a takođe i Engleza, jer hoće na kraju da bude siguran. On je najveći mangup u celoj Srbiji”.
Na suđenju Draži Mihailoviću i četnički komandant ukrstiće koplja s Dragim Jovanovićem:

PREDSEDNIK suda Mihajlo Đorđević: - Optuženi Mihailoviću, ustanite i priđite sudu. Optuženi Jovanoviću, ustanite. Priđite bliže mikrofonu, optuženi Mihailoviću. Stanite jedan prema drugom. Možete li, optuženi Jovanoviću, sve što ste sudu iskazali da prilikom suočavanja ponovite Mihailoviću u lice?
Dragi Jovanović: - Ne znam zašto bih ponavljao, jer gospodin Mihailović morao je da čuje šta sam ovde govorio?
Mihailović: - Da sam ja znao da ste vi organizator banjičkog logora, vi ni iz Beograda ne biste izašli... Dalje, ceo taj razgovor i sastanak s Nedićem, to je velika moja greška, to je tačno. On je bio ugovoren između vas, Kalabića, a kako vidim, i Račića, jer je on čak rekao: “Draža mora da ga primi”.
Jovanović: - Meni Nedić nije trebao. Ja sam njemu postavio guvernantu, on je imao Damjanovića pored sebe, a sve što je meni trebalo izvlačio sam. Hiljade ljudi je tada dolazilo kod mene iz Srbije, naročito iz Beograda. Ja sam kazao i sada ponavljam: Ja vas nisam video! Vi ste mogli doći i pod tuđim imenom. Imao sam masu sastanaka sa stotinama ljudi dnevno. Mogli ste doći i vi, ja se ne sećam. Bio sam opkoljen Gestapoom, specijalnom policijom i svim mogućim špijunima sveta.
Predsednik: - A je li bio taj drugi sastanak.
Draža Mihailović: - Ne znam, kažem stotine ljudi sam dnevno primao.
Predsednik: - Da li je istina ovo što govori optuženi Jovanović?
Mihailović: - Nije istina, za mene nije istina.
Predsednik: - Jeste li čuli?
Mihailović: - Ja njega ne bih prikrivao. To je bilo u glavi Kalabića i vas koji ste to radili. A meni novac Nedićev nije trebao, ja sam uzeo milijardu i stotinu miliona iz Narodne banke.
Jovanović: (gledajući Mihailovića) - Sve što sam kazao o prvom i drugom sastanku to je sušta istina. Đeneral Mihailović se verovatno ne seća, ne znam zašto se ne seća, to su detalji koje sam izneo i u zapisniku saslušanja pre godinu dana. Pored toga postoje svedoci koji mogu o tome da kažu.
Predsednik: - Suočenje je završeno...

TUŽILAC Miloš Minić: - Mislim da je nepotpuno. Mihailović se nije izasnio da li je optuženi Jovanović prisustvovao sastanku s Nedićem?
Mihailović: - Nije.
Tužilac: - Neka optuženi Jovanović kaže optuženom Mihailoviću da li mu je pre tog sastanka uputio dva pisma preko svog šuraka Bojovića?
Jovanović: - Jesam.
Tužilac: - Neka optuženi Jovanović kaže da li je poslao Mihailoviću jedno malo psetance?
Jovanović: - U dva maha sam slao stvari đeneralu Mihailoviću i tom prilikom jedno psetance.
Mihailović: - Nisam se bavio psima za vreme rata(smeh u dvorani).
Tužilac Miloš Minić, na kraju će, u svojoj završnoj reči ovako predstaviti Dragog Jovanovića:
- Oni su bili otvorene sluge okupatora, koji su se, od prvog dana stravili u njihovu službu, i koji su s Nemcima do kraja vodili borbu protiv narodnog ustanka u Srbiji.
Istina Jonić (Velibor) može da kaže: “Pa, ja nikog nisam ubio”. To je obično tako. Oni s vrhova nikad ne ubijaju, već oni izdaju naređenja za ubijanja hiljadu ljudi, a kad dođe do toga da polažu račun, onda svaljuju odgovornost na one koji su samo sprovodili njihova naređenja. Nisu žandarmi donosili uredbe o prekim sudovima, već Velibor Jonić, Tasa Dinić i Dragi Jovanović. Uostalom, oni su to na sudu priznali. Tako, na primer, Dragi Jovanović kaže: “Ja sam dvadeset godina vodio borbu protiv komunista, pa sam mislio da tako treba činiti i za vreme okupacije”. Znao je on dobro da među 70.000 streljanih na Banjici ima mnogo više onih koji nisu komunisti, pa ih je ipak ubijao.
Ja mislim da je Tasa Dinić rekao jednom istinu, kad je izjavio u istrazi da Dragi Jovanović predstavlja najstrašniju stranicu istorije srpskog naroda po svojim zločinima.



JEVREJI

U JEDNOM dokumentu Gestapoa se kaže: “Gospođa upravnika grada opšti s vrlo bogatim Jevrejima i obaveštava ih blagovremeno o namerama nemačkih vlasti. Za to prima odgovarajuće poklone. Znatan deo zlatnih stvari i predmeta od vrednosti sakrivaju Jevreji kod nje”.
Na kraju, Gestapo “otkriva” i da je Jovanovićeva majka Jevrejka.
“Majka Dragog Jovanovića, nije Drašković, već Draškozi iz Gradišta. Njeni roditelji su doseljeni Jevreji iz Slovačke i u Gradištu su bili apotekari. Ovo mi je saopštio dr I., čija je majka rođena u Gradištu, a i on je bio bar deset godina okružni lekar u tom mestu”.
KRAJ