Film na kanapče

Piše: Branislav MILTOJEVIĆ
U PRVOJ deceniji dvadesetog veka počeli su da se pojavljuju prvi stalni bioskopi u Srbiji. Najpre u Beogradu, a potom i Nišu.
Dejan Kosanović u delu "Počeci kinematografije na tlu Jugoslavije, 1896-1914", na osnovu podataka preuzetih iz prepiske Svetozara Botorića (prvi srpski producent, rodonačelnik udruženja za snimanje srpskih filmova), koja datira iz 1909. godine, zaključuje:
- I po drugim gradovima Srbije otpočeli su da se otvaraju stalni bioskopi. U Nišu je vlasnik hotela "Ruski car" Evgenije Rajhl otvorio stalni bioskop, a uskoro se javljaju i drugi stalni bioskopi u tom gradu čiji je vlasnik bio Nasim Kalderon.
Rajhl je za potrebe "Ruskog cara" filmove nabavljao direktno preko Pešte, predstavništva "Pate Frera", zatim Svetozara Botorića, potom Nikole Stepanovića (vlasnika hotela, jedno vreme bioskopa "Takovo") i Bore Jelkića, "gazde beogradskog Rojal bioskopa". Međutim, već od oktobra 1913. godine vlasnik "Ruskog cara" sam iznajmljuje filmove "za Srbiju i ostali Orijent, prodaje projektore i sav pribor za bioskope, drži školu za kinoaparatere..."
Kafana i bioskop "Ruski car" nalazio se na mestu gde se i danas prostire sala "Vilinog grada" (bivši bioskop "Istra").
Bioskopom je sve do pred početak Prvog svetskog rata upravljao Evgenije Rajhl, a kasnije ga preuzima i stalno koristi znani niški ugostitelj i "bioskobdžija" - Tasa Ilić.
Posle Prvog svetskog rata, kada je sala postala vlasništvo Tase Ilića, repertoar postaje raznovrstan i bogatiji.
Novinar "Narodnih novina" Miodrag Aranđelović u svom feljtonu "U susret Filmskim susretima", u "Narodnim novinama" leta 1970. godine, navodi i deo ispovesti Tase Ilića:
- Ja sam birao filmove za "Ruski car". Uveče kasno krenem brzim vozom iz Niša i sutradan sam u Zagrebu. Umijem se u hotelu i odmah počenem da radim, da gledam filmove... Za sedam dana zadržavanja jednog filma plaćali smo najamninu od 2.000 do 10.000 ondašnjih dinara. Bile su to velike pare. Nisam hteo da uzimam koje kakve "limunade", već skupe američke filmove, jer ih je publika rado gledala.
ISPRVA su kinoprojektori bili među publikom, ili iza platna, pa se gledaoci "nisu bojali sedme umetnosti", sve dok se nije zapalio prvi film (filmovi su bili lako zapaljivi, jer je celuloidna traka bila nitratna). Na sreću, publika je bila na pauzi, pa nije primetila požar u projekcionoj kabini "Ruskog cara".
- Bio sam u glavnoj ulici, kad mi neko reče: "Crni Taso, izgore ti bioskop"! Međutim, u sali je publika mirno sedela i posmatrala film. Istina, nije bio to onaj za koji je platila kartu, jer je pri kraju prikazivanja izgoreo. Jer na objektivu od mašine beše ušnirano konopče koje je drugim krajem vezivalo plehani lim za otvor kabine. Kada se upalio film pregorelo je konopče, poklopac je pao i zatvorio otvor na kabini... Dok je aparater gasio film publika je imala cigaret-pauzu, kako je onda bio običaj tokom predstave, posle čega se projekcija filma nastavljala.
Dovoljno je bilo, svedoči vlasnik "Ruskog cara", da zupčanik samo malo zacepa traku, ona se uspori u kretanju i upali je jarka svetlost voltinog luka. Da bi smanjili broj požara i uništenih filmova, niške "bioskobdžije" kupovale su najsavremenije mašine ze projekciju. Filmove u "Ruskom caru" jedno vreme "vrteo" je kinoprojektor marke "Erneman-Drezden" koji je Tasa Ilić kupio od beogradske producentske kuće "Rose filma" za 150.000 dinara!
Tasa Ilić je 1934. godine dogradio veliku salu sa oko 500 sedišta i prostranim balkonom, a sledeće prikazivačke sezone u dvorištu "Ruskog cara" otvorio i letnju kino-baštu.
(Nastaviće se)