Karta dva groša

Piše: Branislav Miltojević
VELIKE zasluge za razvoj gradske bioskopske mreže između dva svetska rata pripadaju poznatom Nišliji Miletu Vasiću Fordu. Nadimak je dobio po čuvenoj automobilskoj firmi "Ford", koju je zastupao u Nišu. Naime, Mile je već 1926. godine počeo da prodaje prve automobile sa ovim zaštitnim znakom.
Mile Vasić, osim bioskopa "Pariz", neko vreme je vodio poslove montaže, ugradnje i iznajmljivanja kino-opreme. Budući da nije imao bogzna kakav kapital, a publika (posle Prvog svetskog rata) sa dva groša po bioskopskoj ulaznici nije ostavljala naročiti prihod, Mile Vasić je napustio relativno miran posao jednog od prvih niških "bioskobdžija" i postao samo kino-deoničar.
Bioskop "Pariz", salu sa nagibom, prodao je dvojici harmonikaša, a potom nekom Boži, ocu Vase Molera. Pored ove transakcije, Vasić je i dalje ostao veran svetu "pokretnih slika". Deo kapitala je uložio u bioskop "Velika Srbija" (kasnije "Olimp").
Dvorana "Velike Srbije" nalazila se na mestu današnje stambene zgrade u samom centru Niša. Prvi opipljiv trag o radu bioskopa arhiviran je u listu "Napredak", u broju štampanom 1. aprila 1921. godine:
"U modernom bioskopu 'Velika Srbija', pored hotela 'Orijent', daje se velika detektivska razbojnička drama u četiri velike epohe i 22 čina. Prva epoha - šest činova. Drama se dešava u Americi i prema tome biće velikih senzacionalnih i jezovitih stvari. Predstave se daju 31. marta, 1. 2. i 3. aprila."
BIOSKOP "Velika Srbija" predstavljo je prvo niško filmsko deoničarsko društvo. Deoničari, odnosno ortaci, bili su Stojan Živković, krojač iz Leskovca, Velimir Đošić, trgovac, Mile Vasić Ford i Nikola Miljković, sarač. Zajedno sa "Ruskim carem", "Velika Srbija" je na najbolji mogući medijski način obeležila nemi period u razvoju niške bioskopske mreže. Bila je to velika, rabatna sala sa balkonom, renovirano skladište - prvobitno građeno za trgovinsku magazu.
- Spolja, bioskop je bio nemalterisan, obložen fugovanom ciglom. Enterijer je činila prostrana, velika sala, a kabina je bila isturena, podignuta na galeriji. Zasebnim, drvenim stepenicama kino-operater, u početku je to bio Čika Vlajko - velikom mukom se peo u kabinu. Ispred dvorane nalazilo se malo predsoblje sa blagajnom. Filmovi su se prikazivali sa jednom jedinom "mašinom" na platnu, koje je visilo na istočnoj strani sale. Tavan je bio ispresecan drvenim gredama, tako da su se po plafonskom svodu pentrala deca kako bi sa najboljeg mesta gledala filmove - svedočio nam je Žika Miljković, koji čuva uspomene na svoju familiju, posebno Nikolu Miljkovića, trgovca, koji je, zajedno sa Tasom Ilićem, profesionalizovao bioskopsku delatnost u Nišu, a potom i širom Srbije.
OSNOVE zanata u "Velikoj Srbiji" sticao je i Radivoje B. Stojanović, jedan od prvih niških, ali školovanih kino-operatera.
- Šegrtovao sam u "Olimpu", dakle u vreme kada je bioskopu promenjeno ime, kada je "Stara Srbija" postala "Olimp". A to se dogodilo baš u trenutku kada je u ovom zdanju prikazan "Mamin mezimac", prvi zvučni film koji su gledale Nišlije. Za razliku od "Ruskog cara", "Velika Srbija", tj. "Olimp", bio je popularan među decom. Negde posle Prvog svetskog rata, za besplatan ulazak u salu, pumpali smo vodu u veliku burad iz kojih se tečnošću hladio agregat za struju, za rad projektora. Niš je dobijao "elektriku" tek posle 19 časova, pa je za podnevne predstave projektor napajan strujom iz agregata - priseća se (maja 1994) bioskopa "Olimp" Radivoje B. Stojanović, kasnije, poslovođa prvog niškog profesionalnog bioskopa "Park", namenski građenog u sklopu istoimenog hotela.
(Nastaviće se)