Titl iza platna

BIOSKOP "Park" je i u vreme Drugog svetskog rata, sve vreme radio. U njemu su se prikazivali "seriozni francuski i nemački filmovi, a u `Soldate Hajmu` boravili su, uglavnom, nemački oficiri koji su sa juga prebacivani na Ruski front". Radivoje Stojanović je prikazivao i čuveni nacistički film "Džud Zis", odnosno "Jevrejin Zis", koji je u to vreme bio najgledaniji.
Poslovođa bioskopa, ne samo što se brinuo o projekciji i sali, već je osmišljavao različite načine kako bi reklamirao ponuđeni program i, tako, privukao što veći broj gledalaca.
Od sredine oktobra 1940. do petog aprila 1941. godine, Radivoje je radio kao "kinoaparater" u Beogradu, u dva, pred Drugi svetski rat, najsavremenija bioskopa, u "Kasini" (današnja "Kozara") i "Beogradu". Često je odlazio u Beli dvor da bi prikazivao filmove kraljevskoj porodici Karađorđević. Posebno interesovanje za film, potvrćuje i Stojanović, pokazivao je prestolonaslednik Petar, koji je, kao mladić, s grupom školskih drugova osnovao 1939, filmski atelje "Togo".
Početkom prošlog veka, prema sećanjima starih Nišlija, a shodno ondašnjoj kino-praksi, prvi stalni bioskopi prikazivali su "šest komada", šest kratkih filmova za jedno veče, prosečne dužine - od 150 do 180 metara. Publika je bila "šarena" i skoro uvek je punila kafansko-bioskopske sale. Živela s junacima na platnu i najviše se "čudila što su ti tužni i smešni ljudi još i mutavi".

FILM je bio nemi, pa je polupismenoj raji događanja na platnu "prevodio" posebno plaćeni gospodin. Sedeo je iza platna - "nevidljiv". Sakrivan od očiju publike, objašnjavao je zbunjenom narodu celuloidne slike i (ne)prilike. Pominju se dvojica Nišlija - "gos`n Stefanović i Vlajko Zlatković".
- Vlajko Zlatković je bio najzabavniji. Kad bi mu se publika smejala što iza platna kasni s prevodom, dobacujući mu da je mrtav-pijan, izlazio bi ispred platna i - psovao (milu) majku svima koji nisu bili zadovoljni njegovim "transkriptom" - pričao je, sedamdesetih godina Mile Vasić Ford.
- Kafana "Velika kasina" je bila skoro za svaku kino-predstavu dupke puna. Nasred kafane, uz dva stola, bile su prikovane dve letve i preko njih razapet beo stoni čaršav. Čovek koji je radio oko aparature prvo bi poprskao vodom platno, jer se i sa druge strane nalazila publika. Ti gledaoci su plaćali ulaznice po nižim cenama, jer su filmove gledali "naopako"! Prvih dana, publika se suviše uživljavala u film jer je verovala pokretnim slikama. Kad bi, na primer, film prikazao voz u pokretu, u sali bi zavladao veliki strah. Ljudi su se sklanjali pod stolove i, pored vriske i cike, moglo se čuti i zapomaganje odraslih: "Ne dajte, izginusmo!" - svedočio je novinaru "Narodnih novina" poznati niški boem i glumac Dušan Cvetković Vrteškar.
PO dvadeset, pa i trideset činova smenjivalo se pred očima gledalaca - počev od devet časova uveče, pa sve do ponoći. Naravno, činovi su trajali ne više od pet minuta, ali su pauze između njih bile dosta duge. Često su gledaoci aplauzom ili zviždanjem opominjali kinoaparatera da nastavi, ili skrati, ubrza prikazivanje filma.
U trećoj deceniji prošlog veka, kada je zvučni film konačno osvojio dušu i niškog gledališta, nastali su teški dani za gradske bioskope, koji su imali opremu za prikazivanje isključivo "nemih" celuloidnih ostvarenja. Zato su vlasnici "Kasine" i "Palasa" izgubili kino-trku s vremenom i morali su da se vrate prvobitnoj, ugostiteljskoj delatnosti.
Kada je otvoren hotel "Park", sa istoimenom modernim projekcionom salom, u kojoj se znalo tačno vreme početka predstave, onda su i vlasnici preostalih dvorana ("Olimpa", "Evrope" i "Ruskog cara") počeli da unose više reda u kino-delatnost.

(Nastaviće se)