U kino sa suzama

Piše: Branislav Miltojević
FILMSKA umetnost u Srbiji počela je masovno da se širi. Veoma brzo stekla je paklene obožavaoce. Film je, poput magneta, privlačio i nišku polupismenu publiku u prve gradske bioskope, bez obzira na to što se iz većine dvorana širio dim roštilja ili, kao u podrumu čuvenog bioskopa "Pionir", kiselio "kupus ribanac".

Međutim, kino-predstave su donosile i svakodnevne nedaće. Čak i "blamaž" od kojeg je strahovao naročito - ženski svet.

Jedno od prvih ondašnjih (niških) kino-pravila glasilo je da devojka koja želi bez mrlje da se uda, nije smela da odlazi u bioskop. Majke su se više plašile mrklog mraka nego li "kvarnih ljubavnih scena". Tako list "Pravda", početkom 1913. godine, pored ostalog, piše da se "zabrana, kako pisana, tako i ona druga, odnosila na mnoge koji su nastojali da, ipak, nekako vide film. Na udaru su bile najčešće devojke pred udajom".

- Niške majke, kad bi čule da se daje ljubavni film - sećao se poznati niški časovničar Mile Dinić - nerado su puštale ćerke u bioskope. Pogotovu ne sa momkom, pa ni verenikom. Tek uz dobru porciju suza, mlade Nišlijke bi dobile dozvolu da vide film, ali pod uslovom da nije "mnogo sramotan" i pod još jednim uslovom: da ih izvedu brat i rođak...

DRUGO bioskopsko pravilo odnosilo se na đake i vojnike. Profesori, odnosno oficiri, svojim pulenima strogo su zabranjivali pristup u zamračene kino-sale. Film je među uglađenim svetom bio na vrlo lošem medijskom glasu, jer je kvario i omladinu i vojsku.

- Cenzura je zabranjivala da mladi ispod 16 godina može da gleda pojedine filmove. U mom bioskopu "Ruski car" takva zabrana važila je za samo jedan film čijeg se naslova dobro ne sećam, ali mislim da je to bila "Ekstaza" Gustava Mahtija - pričao je Tasa Ilić i izneo interesantan detalj. - Za mlade su odrasli kupovali karte, a kontrola na ulazu im je gledala kroz prste. Ipak, đaci nisu smeli u bioskope pojedinačno, jer im je to škola branila. Za škole smo prikazivali samo filmove za koje u propratnoj knjižici piše da ih je odobrila državna cenzura.
Trgovci, i mlađa publika, te zanatlije, obožavali su kaubojske i detektivske filmove, a nešto školovaniji građanski svet - drame i operete.

Pored već popularnih vesterna, niška publika je obožavala Šarloa, Čarlija Čaplina, ali i njegove holivudske "klovnovske kompanjone" - Harija Lengdona, Harolda Lojda, Bastera Kitona, Stena Lorela i Olivera Hardija ("suvog i debelog"), Edija Kantora, Čarlija Čeza...

"Evropa" je glas "umetničke sale" branila nešto probirljivijim izborom - velikim filmskim šeikom Rudolfom Valentinom, zatim ostvarenjima romantičnog avanturiste Daglasa Ferbanksa koji u "Tri musketara" literarno dočarava Artanjanov lik...

POČETKOM tridesetih godina prošlog veka velikim ekranima dominira "talas francuskog filma". Ali, tvrdi Tasa Ilić, Francuzi i ostali Evropljani, loše su prolazili kod mlađe niške publike, pa je preko Zagreba, najviše ugovarao američke filmove.

Serijal o "Tarcanu" (dakle ne Tarzanu!) sa Džonom Vajsmilerom i Morin O' Saliven u glavnim ulogama, oduševljavao je publiku, te je paralelno, na primer, početkom februara 1934. godine u "Evropi" igrao film "Tarcan", a u "Olimpu" "Tarcan i njegova drugarica".

Stanko Tasić u "istoriji niških kino-dvorana izdvaja nekoliko važnih događaja, koje su građani dugo prepričavali u čaršiji". Ističe premijeru prvog tona filma "Mamin mezimac" u "Olimpu", dolazak Ite Rine i prikazivanje filma "Čovek sa crvenim očima".

"Čovek sa crvenim očima" gostovao je u gradu na Nišavi četiri dana aprila 1922. godine i "preplašio pola Niša".
(Nastaviće se)