Hladna madam

Piše: Elizabet Abot
I FRANCUSKI su se kraljevi naslađivali ljubavnicama. Na kraju krajeva, kraljevski su brakovi bili državno pitanje, ugovarani zbog diplomatskih ili političkih razloga. Ali su vladarska srca - i slabine - vapile za priznanjem. Zbilja, francuski kraljevi su se dičili vanbračnim seksualnim osvajanjima.

Luj 14, poznat kao Kralj sunce, svoje ljubimice priznao je kao zvanične ljubavnice, preselio ih u apartmane u palati i priznao decu koju su mu rađale.

Luj 14 bio je mudar čovek koji je dobro promislio kako da ljubavnice uključi u svoj život - a otuda i u život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je zvaničan spis o ljubavnicama.

Prvo, Luj je upozoravao, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove. Drugo, a teže, ako i predaješ srce, moraš da ostaneš gospodar svog uma. Ne dozvoli ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u zavere i intrige, i uneti rasulo u upravljanje državom.

Lujev praunuk, nesposobni Luj 15. nije se obazirao na pradedine savete i svojim zvaničnim ljubavnicama dozvolio da postanu uticajne i moćne ličnosti na dvoru. Takođe je prekršio tradiciju da kraljevske ljubavnice treba da budu plemenitog porekla, i u svoje je srce i postelju uveo građanku Žan-Antoanet Puason - kasnije Madam de Pompadur.

Žan-Antoanet imala je neobično poreklo. Njen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno optužen za proneveru, pobegao je u Nemačku da izbegne utamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet, ili Mala Kraljica, i njen brat Abel, ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike. Takođe je svojoj osetljivoj ćerki obezbedila odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala da poseduje svaka žena kojoj su otvoreni putevi društvenog uspinjanja, da bi privukla odgovarajućeg muža ili ljubavnika.

Renet je cenila majčine napore, naročito pošto joj se neka vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: "Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica."

Renet je stasala u čarobnicu. Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja. Kad joj je bilo blizu dvadeset godina, majka joj je ugovorila brak sa jednim zvaničnikom u vladi Šarlom Gijonom. Renet i Gijom su imali dece, a preživela im je ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano mnogo zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi.

Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj i otmenoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo potom, postala mu je ljubavnica. Renet mu je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama.


Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a zastrašivala ju je pomisao da bi njena frigidna narav, kako je gorko zvala, mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je "hladna kao riba", Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi. Da bi ga zadržala, Renet je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: "Život bih žrtvovala da mu ugodim", poverila se prijateljici.

Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur. Kao Lujeva metresa uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala.
(Nastaviće se)