Surov kraj Gorkića

Piše: Pero Simić
VEĆ na prvim stranicama Titovog tajnog moskovskog dosijea, u koji je ovaj istraživač juna 1990. prvi u svetu imao uvid, usledilo je veliko iznenađenje. Autentični arhivski dokument koji se pred njim pomolio pokazivao je da Tito na čelo KPJ, po svemu sudeći, nije došao političkim, već obaveštajnim kanalima!
Taj dokument - jedan upitnik koga je Tito 21. maja 1935. svojeručno popunio u Moskvi - nedvosmisleno pokazuje da je njegov promoter u moskovskoj direkciji Kominterne bio jedan visoki funkcioner tajnog krila Staljinovog NKVD-a. Bio je to Ivan Karaivanov, čije je kodirano ime u NKVD-u bilo Špiner. I za koga je i sâm Tito pred kraj života, na jednom predavanju u Kumrovcu priznao da je bio "nkvdovac” i da je "osim toga radio u aparatu Kominterne”.
ŠEST dana pošto je Tito odgovorio na sva pitanja iz upitnika, ovaj "nkvdovac" je svojim potpisom - a u to vreme to je značilo i životom - garantovao da budući jugoslovenski vođa ”zaslužuje poverenje” Staljinovog režima. Svojeručno, mastilom, na ruskom jeziku, napisao je da je Tito ”dosledan i predan delu proleterske revolucije” i da može biti "predavač Š” na tzv. Međunarodnoj lenjinskoj školi u Moskvi, na kojoj su politički indoktrinirani najmilitantniji komunisti iz raznih krajeva sveta. Šta je značila šifra ”predavač Š” ni do danas nije razjašnjeno, ali ono što se sasvim pouzdano zna je to da su sovjetske tajne službe Tita tad prekrstile u Fridriha Francoviča Valtera i da je on narednih 12 godina, sve do 1947/1948. s Moskvom komunicirao gotovo isključivo služeći se tim lažnim imenom.
Uz toplu preporuku ovaj "nkvdovac" je upisao i sve svoje generalije, a na kraju garancija koje je dao za Tita dva puta se potpisao. Prvo: ”Potpis (čitko): KaraIvanov”, drugo: ”Potpis druga koji preporučuje: KaraIvanov”.
OVIM neočekivanim otkrićima lista iznenađenja, kojima obiluje ovaj dokument, nije ni približno bila iscrpljena. Na pitanje o vremenu i mestu rođenja, Tito je upisao ”Hrvatska (Jugoslavija) 1893.”, a ne 1892, kako je do kraja života tvrdio u samoj Jugoslaviji. U rubrici "otac" napisao je: "Franc", a po dolasku na vlast u Jugoslaviji govorio je da mu se otac zvao Franjo. Na pitanje koji je rod vojske služio, koju je dužnost u armiji obavljao i koji čin imao drugačijim rukopisom upisano je: ”pešadijski podoficir”. Isto se desilo i kod odgovora na pitanje ”članstvo u partiji”, jer rukopis reči ”član KP Jugosl(avije) od 1920. g.” nije istovetan onome kojim su dati odgovori gotovo na sva preostala pitanja!
NA osetljivo pitanje u kojim ustanovama i gradovima je radio od Oktobarske revolucije (1917) do danas (1935), koje je sve dužnosti u tim ustanovama obavljao, od kad do kad je to činio i zbog čega je prelazio na nove položaje - usledio je lapidaran odgovor, ispisan krupnim slovima: ”DRUG VALTER - ČLAN CK KPJ”! I ništa više.
A već na prvi pogled, golim okom, bilo je vidljivo da je taj odgovor naknadno upisan. I da rukopis uopšte nije identičan onome kojim su ispisani odgovori na prethodnih tridesetak pitanja!
Povrh svega, Tito se na kraju upitnika zakleo da ”neće nijednu tajnu nigde i nipošto odavati” i da su svi podaci koje je o sebi dao apsolutno tačni!
ODMAH se postavilo logično pitanje: da li je Tito poverenje NKVD-a kao udarne pesnice Staljinove diktature mogao da zasluži samo za šest dana? Od 21. maja, kada je popunio ovaj upitnik, do 27. maja, kada ga je Kominterni, NKVD-u i drugim službama sovjetskog sistema preporučio "nkvdovac" Ivan Karaivanov?
Dilemu su veoma brzo razrešile naredne stranice Titovog i tajnih dosijea drugih jugoslovenskih komunista, koji se čuvaju u Centralnom partijskom arhivu CKKPSS u Moskvi. Ti dokumenti nepobitno pokazuju da je Titova saradnja sa NKVD-om počela najkasnije 4. marta 1935, kada je on sovjetskim obaveštajcima u Kominterni u najvećoj diskreciji saopštio sve što je znao najmanje o šestorici vodećih jugoslovenskih komunista.
Počasno mesto među njima zauzima tadašnji šef CKKPJ Josip Čižinski, koga su njegovi partijski drugovi zvali ilegalnim imenom Milan Gorkić, a u Kominterni je nosio pseudonim Somer.
”Karakteristika”, koju je Tito agentima NKVD-a predao o svom partijskom šefu, otkucana je na pisaćoj mašini, na ruskom jeziku. U njenom levom gornjem uglu Jakubovič ili Špiner, ili neko od njihovih saradnika, ispisao je mastilom, takođe na ruskom, napomenu: ”Razgovor sa dr(ugom) Brozom - 4/III 1935.” Ovaj dokument od reči do reči glasi:
”SOMER (Gorkić) - od 1918. godine u Komsomolu (misli na organizaciju mladih komunista u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja tad formalno nije ni postojala). Znam samo da je Somer bio ranije intelektualac; radio sam s njim od avgusta 1934. godine pa do sada. Ranije ga nisam poznavao, ali ga vi dobro znate. Kada sam se s njim upoznao, tada sam bio kooptiran u CK, na konferenciji. Na mene je on ostavio veoma dobar utisak. On je teoretski veoma napredan. Video sam kako on radi i mislim da je veoma sposoban čovek. Što se tiče njegovih ličnih karakteristika, ophođenja s ljudima itd., moji su utisci veoma dobri, on ume da se ophodi s ljudima. On ima samo jedan nedostatak: sve drži u svojim rukama - na jednoj sam sednici CK govorio o tome. Teško je reći iz kojih razloga tako radi. Moguće je da nema dovoljno poverenja u političke sposobnosti drugova. U njegovom ličnom životu ništa loše nisam primetio. Živi vrlo skromno, ne trči za ženama, porodicu nema. Ali, postoji jedna njegova poznanica, ne znam gde, mislim u Češkoj, kod koje on odlazi kada ima mogućnost da otputuje, za vreme odmora. On iz Beča odlazi u Češku na dva-tri dana. To biva retko. Na primer, za pola godine skoro nije dobio odmor. To biva dva-tri puta godišnje, ne češće, i svega nekoliko dana, ne više. Takav odmor daje se za obnavljanje snage. On dobro radi sa kadrovima. Ume da odabere ljude, to sam video po sebi. Kada sam dolazio, veoma je ozbiljno ispitivao i video sam da zna da odabere kadrove. Što se tiče konspiracije, takođe je veoma oprezan.
ŠTA sam još primetio u vezi sa njim? On se ponaša s ljudima kao da u njih ima poverenja i ako je čovek razgovorljiv, onda može da stekne njegovo poverenje, a naprotiv, s takvim ljudima treba biti oprezan, treba ih više proveravati. O njemu više ništa ne znam.”
Tridesetak meseci kasnije Čižinski je iznenada uhapšen u Moskvi i na montiranom sudskom procesu 1. novembra 1937. osuđen na smrt streljanjem i odmah likvidiran.
(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA
KNJIGU Pere Simića "Svetac i magle", na osnovu koje je napravljen ovaj feljton, možete naručiti na telefone JP "Službeni list" - 011/30-60-536, 30-60-310 i 30-60-319.