Kako se Josip Broz septembra 1938, kad je ušao u odlu?uju?u bitku za vrh KPJ, u Moskvi obra?unao sa sedmoricom jugoslovenskih komunista koji su ve? bili streljani u SSSR-u i dvojicom, koje su agenti NKVD tek bili uhapsili
Piše: Pero Simić GODINU dana pošto je agentima NKVD-a u Kominterni zavio u crno najobrazovanijeg jugoslovenskog komunistu, profesora Beogradskog univerziteta Simu Markovića, Tito je u Moskvi svojeručno, na ruskom, napisao jedan od najopskurnijih dokumenata u svojoj karijeri. Potvrđuje to i sam naslov ove Titove paskvile, napisane 23. septembra 1938. u Moskvi, baš u času kad je na sve načine pokušavao da dođe na čelo KPJ. A naslov glasi: ”Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije”.
U ovom dokumentu na Titovoj meti su se našla devetorica jugoslovenskih komunista, od kojih su sedmorica već bili mrtvi, a dvojica su još bili živi u Moskvi. Uskoro će i njih progutati mrak staljinističkih pogroma u ”prvoj zemlji socijalizma”, a u njihovom tragičnom kraju posebnu težinu su imale Titove diskvalifikacije koje im je izrekao.
Prve redove ovog potkazivačkog dokumenta Tito je posvetio Kamilu Horvatinu Petrovskom i Đuri Cvijiću Krešiću, koji su u prvoj polovini te 1938. već bili streljani u Moskvi.
”PETROVSKOG, Horvatin, Krešića, Đuka Cvijić, poznajem od 1927. g. kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijske konferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca, na kojoj sam dobio 30 glasova od 31, zahtevajući odlučnu borbu protiv leve i desne frakcije. Posle toga, odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bili su vrlo uzdržani i hladni, naročito posle otvorenog pisma KI (Komunističke internacionale, Kominterne) članovima KPJ, u kojem je KI podržala naše nastupanje u Zagrebu protiv frakcionaških borbi u Jugoslaviji. Posle mog izlaska iz zatvora, 1934. godine, gde sam proveo šest godina, ponovo sam se sreo s Petrovskim u Beču, gde smo se obojica nalazili u PBCKPJ (Politbirou CKKPJ). Naši su odnosi i tu bili hladni i takvi su ostali do 1936. godine, kada sam otputovao u zemlju na zadatak. Već u Beču, zatim i u Moskvi, bilo je čestih slučajeva sukobljavanja između mene i Petrovskog, naročito zbog njegovog pijančenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao člana CK, itd. Jednom rečju, smatrao sam da on, kao član rukovodstva, sramoti našu partiju i o tome sam često govorio nekim drugovima, kao što su Špiner (nkvdeovac Ivan Karaivanov), Šmit (Blagoje Parović), Senjko (Vladimir Čopić), itd. Napisao sam o tome i karakteristiku 1936. godine za Odeljenje kadrova (Kominterne).
KREŠIĆA sam samo nekoliko puta sreo u životu, u zemlji, a potom ovde, kad je on zajedno s nama radio na rezoluciji za VII kongres. Privatne veze s njim nisam imao i nisam hteo da govorim s njim o njegovim kombinacijama, mada se on često žalio na Gorkića (sekretara CKKPJ Josipa Čižinskog). Sve vreme sam na njega gledao kao na frakcionaša i nisam imao poverenja u njega.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, Tito je i Horvatina i Cvijića posmrtno optužio da su ”u toku niza godina kočili razvitak partije i obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije” i zbog toga ih isključio iz KPJ, a posle Staljinove smrti ovi nevini ljudi su u Moskvi rehabilitovani.
Posle Horvatina i Cvijića Tito se u ovom dokumentu obrušio na mrtvog Ivana Gržetića Flajšera:
”Flajšer, Gržetić. Prvi put sam ga sreo 1925. godine na oblasnoj (partijskoj) konferenciji u Zagrebu, gde sam se nalazio u svojstvu delegata radnika iz brodogradilišta u Kraljevici, kao i Okružnog komiteta (KP) Primorja. Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, često sam ga sretao u sindikatima, gde sam bio u svojstvu oblasnog sekretara metalskih radnika. Osim toga, često smo se sretali i na raznim partijskim konferencijama i sednicama. Tada o njemu nisam imao loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je voleo da popije. U vreme 'Otvorenog pisma KI', on je, sa većinom članova partije, bio protiv frakcionaških borbi. Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beču i moram da kažem da je on još tada na mene ostavio loš utisak. Bilo je u njemu nešto demoralizatorsko. Kada je došao u Moskvu u svojstvu predstavnika partije (KPJ u KI) ja sam ga bolje upoznao, i kakav je u radu i kakav u svakodnevnom životu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine, ja sam u KI, u Sekretarijatu (Vilhelma) Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer on svojim ponašanjem, koje sam tada okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. Međutim, nisam uspeo u tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprečili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam video neprijatelja, niti pokvarenog čoveka, kojeg treba uputiti na proizvodni rad i dati mu mogućnost da se popravi. Ovde u Moskvi, Flajšer i Petrovski su stalno bili zajedno i zajedno pijančili. Nalazeći se zajedno s njima u Predstavništvu (KPJ u Kominterni), obojicu sam ih imao protiv sebe i očekivao sam da budem poslat na rad u zemlji.”
ŠEST meseci kasnije Tito je i Gržetića posmrtno isključio iz KPJ.
Titov posmrtni obračun sa njegovim partijskim promoterom, sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim bio je detaljan i sistematičan:
”Gorkića sam prvi put lično sreo 1934. godine u Beču, pošto sam bio izašao iz zatvora. Primio me je i rekao da me je PBCK (Politibiro CKKPJ) izabrao za člana PB, pošto ima mnogo posla oko pripreme (četvrte) partijske konferencije. Rekao sam da sebe ne smatram dovoljno spremnim za tako visoku funkciju, jer sam šest godina živeo odvojen od spoljnjeg sveta i da osim toga drugovi u Zagrebu žele da pođem u Moskvu na 'Lenjinsku školu' i tako dobijem mogućnost da vidim svoju porodicu (suprugu Pelagiju Belousovu i sina Žarka). Odgovorio mi je da će mi svi oni pomoći i da ću svejedno putovati natrag u zemlju zbog pripreme oblasnih partijskih konferencija u Sloveniji i Hrvatskoj. Posle mesec dana otputovao sam natrag u zemlju na ilegalan rad, gde sam organizovao slovenačku partijsku konferenciju i na njoj učestvovao u svojstvu člana CK. Mesec dana po održavanju oblasnih partijskih konferencija otišao sam u Beč, gde sam proveo svega 14 dana, te po odluci PB opet bio upućen u zemlju na ilegalni rad i pripremu četvrte partijske konferencije. Krajem novembra 1934. godine izašao sam iz zemlje, stigao u Beč i podneo izveštaj o radu. Treba da dodam da su (partijski) drugovi u Zagrebu bili nezadovoljni time što me tako često odmah posle zatvora šalju u zemlju na ilegalni rad, i što nisam poslat u Moskvu. Oni su u tome videli saboterski napad na mene radi ponovnog slanja u zatvor. U to vreme, drugovi u Hrvatskoj nisu imali poverenja u CK i smatrali su da u njemu sede provokatori, jer su mnoge provale dolazile iznutra. Zbog toga su i prekinuli vezu s PBCK i samo zbog moje garancije opet su vezu uspostavili. Početkom januara (1935) otišao sam u SSSR.”
Glavne optužbe na račun Čižinskog tek su sledile.
(Nastaviće se)
U ovom dokumentu na Titovoj meti su se našla devetorica jugoslovenskih komunista, od kojih su sedmorica već bili mrtvi, a dvojica su još bili živi u Moskvi. Uskoro će i njih progutati mrak staljinističkih pogroma u ”prvoj zemlji socijalizma”, a u njihovom tragičnom kraju posebnu težinu su imale Titove diskvalifikacije koje im je izrekao.
Prve redove ovog potkazivačkog dokumenta Tito je posvetio Kamilu Horvatinu Petrovskom i Đuri Cvijiću Krešiću, koji su u prvoj polovini te 1938. već bili streljani u Moskvi.
”PETROVSKOG, Horvatin, Krešića, Đuka Cvijić, poznajem od 1927. g. kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijske konferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca, na kojoj sam dobio 30 glasova od 31, zahtevajući odlučnu borbu protiv leve i desne frakcije. Posle toga, odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bili su vrlo uzdržani i hladni, naročito posle otvorenog pisma KI (Komunističke internacionale, Kominterne) članovima KPJ, u kojem je KI podržala naše nastupanje u Zagrebu protiv frakcionaških borbi u Jugoslaviji. Posle mog izlaska iz zatvora, 1934. godine, gde sam proveo šest godina, ponovo sam se sreo s Petrovskim u Beču, gde smo se obojica nalazili u PBCKPJ (Politbirou CKKPJ). Naši su odnosi i tu bili hladni i takvi su ostali do 1936. godine, kada sam otputovao u zemlju na zadatak. Već u Beču, zatim i u Moskvi, bilo je čestih slučajeva sukobljavanja između mene i Petrovskog, naročito zbog njegovog pijančenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao člana CK, itd. Jednom rečju, smatrao sam da on, kao član rukovodstva, sramoti našu partiju i o tome sam često govorio nekim drugovima, kao što su Špiner (nkvdeovac Ivan Karaivanov), Šmit (Blagoje Parović), Senjko (Vladimir Čopić), itd. Napisao sam o tome i karakteristiku 1936. godine za Odeljenje kadrova (Kominterne).
KREŠIĆA sam samo nekoliko puta sreo u životu, u zemlji, a potom ovde, kad je on zajedno s nama radio na rezoluciji za VII kongres. Privatne veze s njim nisam imao i nisam hteo da govorim s njim o njegovim kombinacijama, mada se on često žalio na Gorkića (sekretara CKKPJ Josipa Čižinskog). Sve vreme sam na njega gledao kao na frakcionaša i nisam imao poverenja u njega.”
Šest meseci kasnije, marta 1939, Tito je i Horvatina i Cvijića posmrtno optužio da su ”u toku niza godina kočili razvitak partije i obezglavljivali pokret radničke klase Jugoslavije” i zbog toga ih isključio iz KPJ, a posle Staljinove smrti ovi nevini ljudi su u Moskvi rehabilitovani.
Posle Horvatina i Cvijića Tito se u ovom dokumentu obrušio na mrtvog Ivana Gržetića Flajšera:
”Flajšer, Gržetić. Prvi put sam ga sreo 1925. godine na oblasnoj (partijskoj) konferenciji u Zagrebu, gde sam se nalazio u svojstvu delegata radnika iz brodogradilišta u Kraljevici, kao i Okružnog komiteta (KP) Primorja. Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, često sam ga sretao u sindikatima, gde sam bio u svojstvu oblasnog sekretara metalskih radnika. Osim toga, često smo se sretali i na raznim partijskim konferencijama i sednicama. Tada o njemu nisam imao loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je voleo da popije. U vreme 'Otvorenog pisma KI', on je, sa većinom članova partije, bio protiv frakcionaških borbi. Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beču i moram da kažem da je on još tada na mene ostavio loš utisak. Bilo je u njemu nešto demoralizatorsko. Kada je došao u Moskvu u svojstvu predstavnika partije (KPJ u KI) ja sam ga bolje upoznao, i kakav je u radu i kakav u svakodnevnom životu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine, ja sam u KI, u Sekretarijatu (Vilhelma) Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer on svojim ponašanjem, koje sam tada okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. Međutim, nisam uspeo u tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprečili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam video neprijatelja, niti pokvarenog čoveka, kojeg treba uputiti na proizvodni rad i dati mu mogućnost da se popravi. Ovde u Moskvi, Flajšer i Petrovski su stalno bili zajedno i zajedno pijančili. Nalazeći se zajedno s njima u Predstavništvu (KPJ u Kominterni), obojicu sam ih imao protiv sebe i očekivao sam da budem poslat na rad u zemlji.”
ŠEST meseci kasnije Tito je i Gržetića posmrtno isključio iz KPJ.
Titov posmrtni obračun sa njegovim partijskim promoterom, sekretarom CKKPJ Josipom Čižinskim bio je detaljan i sistematičan:
”Gorkića sam prvi put lično sreo 1934. godine u Beču, pošto sam bio izašao iz zatvora. Primio me je i rekao da me je PBCK (Politibiro CKKPJ) izabrao za člana PB, pošto ima mnogo posla oko pripreme (četvrte) partijske konferencije. Rekao sam da sebe ne smatram dovoljno spremnim za tako visoku funkciju, jer sam šest godina živeo odvojen od spoljnjeg sveta i da osim toga drugovi u Zagrebu žele da pođem u Moskvu na 'Lenjinsku školu' i tako dobijem mogućnost da vidim svoju porodicu (suprugu Pelagiju Belousovu i sina Žarka). Odgovorio mi je da će mi svi oni pomoći i da ću svejedno putovati natrag u zemlju zbog pripreme oblasnih partijskih konferencija u Sloveniji i Hrvatskoj. Posle mesec dana otputovao sam natrag u zemlju na ilegalan rad, gde sam organizovao slovenačku partijsku konferenciju i na njoj učestvovao u svojstvu člana CK. Mesec dana po održavanju oblasnih partijskih konferencija otišao sam u Beč, gde sam proveo svega 14 dana, te po odluci PB opet bio upućen u zemlju na ilegalni rad i pripremu četvrte partijske konferencije. Krajem novembra 1934. godine izašao sam iz zemlje, stigao u Beč i podneo izveštaj o radu. Treba da dodam da su (partijski) drugovi u Zagrebu bili nezadovoljni time što me tako često odmah posle zatvora šalju u zemlju na ilegalni rad, i što nisam poslat u Moskvu. Oni su u tome videli saboterski napad na mene radi ponovnog slanja u zatvor. U to vreme, drugovi u Hrvatskoj nisu imali poverenja u CK i smatrali su da u njemu sede provokatori, jer su mnoge provale dolazile iznutra. Zbog toga su i prekinuli vezu s PBCK i samo zbog moje garancije opet su vezu uspostavili. Početkom januara (1935) otišao sam u SSSR.”
Glavne optužbe na račun Čižinskog tek su sledile.
(Nastaviće se)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
uživoRAT U UKRAJINI Veliki uspeh Rusa kod Pokrovska! "Hrabri" oslobodili Miroljubovku; Napad na centar Tokmaka (MAPA/VIDEO)
RAT u Ukrajini-1.175. dan.
13. 05. 2025. u 07:31 >> 23:18
OSVEŽAVA I DAJE SNAGU: Prolećna salata od šargarepe i suvog grožđa
PROLEĆNA salata od šargarepe i suvog grožđa je osvežavajuća i daje energiju.
13. 05. 2025. u 23:10
"SVET MI SE SRUŠIO TE NOĆI" Majka: Moj dečak izašao iz kuće neprimetno, namamljen u zlu zamku na igralištu
U MALOM gradu Mandenu, u Severnoj Rajni-Vestfaliji, četrnaestogodišnji Tolga I. izboden je nožem tokom noći na dečijem igralištu.
13. 05. 2025. u 23:09
KATASTROFA ZA BOSTON! DŽejson Tejtum doživeo najtežu moguću povredu u svetu sporta
Košarkaši Bostona gube u plej-of seriji od Njujork Niksa sa 3:1, međutim to im je sada manji problem, jer se njihov najbolji igrač katastrofalno povredio.
13. 05. 2025. u 23:06
TRAMP SE OGLASIO O PREGOVORIMA U ISTANBULU: U Tursku putuje i Rubio - Očekujem solidne rezultate od razgovora Rusije i Ukrajine
AMERIČKI predsednik Donald Tramp izjavio je da će američki državni sekretar Marko Rubio i drugi predstavnici SAD otputovati u Istanbul na pregovore o Ukrajini.
13. 05. 2025. u 23:02
