Nevini bez zaštite

Piše: Pero Simić
DVADESETAK godina kasnije sovjetske vlasti će pokrenuti postupak za reviziju procesa na kome je Petko Miletić osuđen na osam godina ”popravno-radnog logora”. Tim povodom Moskva je od Titovih vlasti tražila da joj dostave dokaze o tome kako je Miletić, prema Titovim navodima, pre Drugog svetskog rata ”izdao partiju” jugoslovenskoj policiji. Savezni javni tužilac SFRJ dr France Hočevar odgovorio je da se ti dokazi ”ne mogu pronaći, jer su uništeni za vreme rata”, a i da jugoslovenski partijski i državni vrh i inače ”smatra da postupak za rehabilitaciju Petka Miletića ne dolazi u obzir”.
Osam godina posle Titove smrti ovaj čovek je, ipak, rehabilitovan u Moskvi, a Tito je svojevremeno svojim najpoverljivijim simpatizerima u Jajcu u poverenju rekao da je najveća Miletićeva greška bila ta što je želeo da na čelo KPJ dođe pre njega.
Tokom Drugog svetskog rata Tito je preuzeo kontrolu praktično nad svim sovjetskim obaveštajnim punktovima u Jugoslaviji. Još 21. maja 1941. požalio se jednom specijalnom moskovskom izaslaniku na Ivana Srebrenjaka, "ilegalnog sovjetskog rezidenta u Jugoslaviji po liniji diverzija", koji je ”takođe radio i po liniji NKVD-a”, a iduće, 1942, ovaj čovek je likvidiran u Zagrebu. Tog istog dana Tito je tom istom moskovskom emisaru saopštio da ”nije isključeno” da je visoki sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić, bosanski revolucionar prosrpske orijentacije, obični provokator, a ubrzo posle toga, čim je Tito došao u Beograd, nemački nacisti su ovog čoveka u jugoslovenskoj prestonici uhapsili i posle bestijalnog mučenja ubili.

VIŠE od 500 Jugoslovena, koji su uoči Drugog svetskog rata, kad se Tito uz pomoć agenata NKVD-a borio da dođe na čelo KPJ, pobijeni u Sovjetskom Savezu, nikad u bivšoj Jugoslaviji nisu rehabilitovani! Nije se to desilo ni posle Titovog razlaza sa Staljinom, 1948, čak ni posle njegove smrti i sloma njegove partije i države.
I to samo zbog toga što je Tito imao aktivnu, u mnogim slučajevima i direktnu ulogu u likvidacijama ovih nevinih ljudi, koje je Moskva posle Staljinove smrti odmah i sudski i partijski rehabilitovala.
Iako je Tito neke od ovih stradalnika agentima NKVD-a u Kominterni potkazivao još od marta 1935, iako je marta 1939. posmrtnim isključenjima iz KPJ i anatemama sa petoricom svojih saradnika odobrio i verifikovao pogubljenja svih jugoslovenskih komunista koji su dotad streljani u ”prvoj zemlji socijalizma”, najzad iako je sa tim svojim poslušnicima neposredno odgovoran za nestanak svih Jugoslovena koji su u SSSR-u pobijeni posle marta 1939. - jer su oni likvidirani tek kad je Tito javio Moskvi da ih je proglasio ”izdajnicima partije” i izbacio ih iz svoje ”preporođene partije” - ispalo je da ni Tito, ni njegova partija ničim nisu doprineli njihovom tragičnom kraju!
Da su nevini, bezgrešni kao anđeli!
Sve to proističe iz odluke Izvršnog komiteta Titovog Centralnog komiteta od 20. septembra 1968, kojom je definitivno odbijena ideja da se jugoslovenske žrtve staljinističkih pogroma u SSSR-u rehabilituju i u Jugoslaviji, bar petnaestak godina posle Staljinove smrti i desetak godina posle njihove rehabilitacije u Staljinovoj ”zemlji obećanoj”.
Najuže rukovodstvo SKJ je tog dana zaključilo da ”ne treba ići na rehabilitaciju ovih ličnosti, jer ih naša partija nije ni osuđivala, ni kažnjavala”!
Bila je to jedna od najvećih farsi bivše Jugoslavije.
TITO do kraja života, a njegova partija do svog sloma, 1990, neće smoći snage da učine jedan makar simbolični gest. Da ponište odluku Titovog ”privremenog rukovodstva za tekuća pitanja (u KPJ) dok naše pitanje ne bude rešeno u Kominterni” iz marta 1939. o isključivanju iz KPJ i proglašavanju za ”neprijatelje i izdajnike partije” ”svih (Jugoslovena) koji su gore (u SSSR-u) seli”. Odnosno svih koji su do tog časa u Sovjetiji bili umoreni i svih onih koji su bili samo osumnjičeni i uhapšeni. I kojima je Titova odluka iz marta 1939. došla glave.
Uverenje o njegovoj nevinosti u staljinističkim pogromima nad ovim nedužnim ljudima, ali i kukavičluk njegovih naslednika bili su i desetak godina posle njegove smrti toliko veliki da je već na prva otkrića autora ovog feljtona o Titovom direktnom učešću u ovom velikom zločinu zavladala zavera ćutanja.
Umesto očekivane podrške naporima da se Jugoslavija, najzad, počne da suočava sa svojom prošlošću i sa najtamnijim stranicama Titove biografije, posle ignorisanja usledio je i direktan napad.
Od Moskve je iz Beograda traženo da se ovom istraživaču zatvore vrata Centralnog partijskog arhiva u kome se čuva arhivska građa Kominterne!
Išlo se čak i dotle da je jedna zvanična jugoslovenska delegacija početkom 1991. direktoru Centralnog partijskog arhiva u Moskvi Ivanu Gerasimoviču Kitaevu tokom službenog razgovora saopštila da ”Simić svojim istraživanjima remeti međudržavne odnose između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza”!
(Nastaviće se)