Sebi predak i potomak

KAD se sve sabere šta je u životu postigao, slobodno se može reći da je Tito rođen pod srećnom zvezdom. Na raznim prekretnicama u karijeri, kao po pravilu, otvarali su mu se pravi putevi, ali i on je znao pomoći sreći da ga na vreme primeti.
Na vreme se dokopao Moskve, baš u času kad je njegov prethodnik na čelu KPJ, Josip Čižinski, počeo da gubi podršku Staljinovog režima, a u pravo vreme stekao je i poverenje NKVD-a, koji će mu omogućiti da 1940. postane sekretar CKKPJ i glavni Staljinov poverenik za Jugoslaviju.
U rat je krenuo na vreme, kad mu je to Moskva naložila, ali već od prvog dana borbe mislio je više na sebe nego na svoje sovjetske nalogodavce. Iz Moskve su ga upozoravali da obavezno ”uzme u obzir da je u sadašljoj etapi reč o oslobođenju od fašističkog porobljivača, a ne i o socijalističkoj revoluciji”, ali on je na jedno uho slušao Sovjete, a na drugo svoju posesivnu ambiciju. A ona mu je govorila da samo u još većem metežu i beznađu naroda Jugoslavije može naći pravu šansu da postane njen gospodar, pa mu je borba za vlast sa četnicima vremenom postala mnogo važnija od bitke s Hitlerovim nacistima i hrvatskim ustašama, njihovim glavnim osloncima u okupiranoj Jugoslaviji. (Zbog toga je Titov Vrhovni štab već početkom 1942. priznavao da će njegova najelitnija jednica, Prva proleterska brigada, biti ”udarna snaga protiv pete kolone u prvom redu, a protiv okupatora u drugom redu”, a iduće godine bio je još konkretniji, tražeći od svojih pristalica u Bosni i Hercegovini da ”čiste teren od četnika”, a da se ”ne sukobljavaju sa Nemcima”, a od svog štaba u Hrvatskoj tražio da ”neke jače borbe s Nemcima (treba) izbegavati”.)
U TOM istom ratu izdašno su ga pomagali i Englezi i Amerikanci i Sovjeti. Prvi i drugi zbog toga što su verovali njegovim obećanjima da neće uvesti komunističku diktaturu u Jugoslaviji, a treći zato što su bili sigurni da će on upravo to učiniti. Staljin ga je stvorio, a Čerčil ga je prihvatao kao svoga i toplo ga preporučivao moskovskom samodršcu kao čoveka na kojeg treba obratiti pažnju.
Na sovjetskim tenkovima se, posle Staljinove invazije na Srbiju, krunisao za komunističkog kralja Jugoslavije, a samo četiri godine kasnije Staljinu je okrenuo leđa. Upravo u času kad su Englezi i Amerikanci bili spremni da svog trojanskog konja u komunističkom svetu i od blata prave.
Kad su ga Amerikanci i Englezi prihvatili kao svoga, pomirio se sa Sovjetima i sa Nehruom i Naserom osnovao Pokret nesvrstanih. I postao jedan od najvećih balansera 20. veka. Malopoznatim zemljama Azije i Afrike omogućio je da svet čuje i za njih, a još više za njega i njegove pretenzije da se bavi globalnim svetskim pitanjima. I svi su dobili, i on i oni, a i Moskva i Vašington su bili koliko-toliko "siti, i ovce na broju".
Potpunu kontrolu u Jugoslaviji obezbeđivao je stalnim uklanjanjem onih koji mu nisu bili apsolutno verni i odani, a cena takvog vladanja bivala je sve viša: na površinu su stalno izbijale bledunjave ličnosti skromnih znanja i sposobnosti, a u zemlji su stvarani odnosi u kojima je bilo jasno da Jugoslavija bez njega ne može da funkcioniše.
Tako je veliki političar, zaokupljen više sobom nego državom koju je vodio, samog sebe pretvarao u državnika malog formata. Zato je prvi sud istorije o njemu i njegovom vladanju, izrečen već devedesetih godina prošlog stoleća, bio neumitan: Titovo životno delo, njegova Jugoslavija, raspala se u suštini čim je on otišao s njenog vrha. A njen slom je i počeo velikom svađom oko njega i nadgornjavanja rukovodstava jugoslovenskih republika o tome ko od njih autentičnije tumači Titovu ličnost i delo.
TITO nikad nije bi anacionalan - bio je lojalan Hrvat, kako se nacionalno izjašnjavao, jedno (kraće) vreme i Jugosloven, ali njegova prava nacija je bila Velika Ambicija.
Opsednut svojom neutoljivom željom za neograničenom vlašću, sam sebi je bio i predak i potomak. I kao miljenik svoga doba ostvario je praktično sve što je želeo.
Ma koliko ga mazila i pazila, istorija neće moći da mu oprosti što je i posredno, ali i neposredno, učestvovao u staljinističkim pogromima u SSSR-u, u kojima je stradalo više od 500 Jugoslovena.
Neće mu oprostiti ni što nije razumeo zbog čega je sve bilo važno da se odmah posle Drugog svetskog rata egzaktno popišu sve žrtve "Jasenovca" i da se na taj način spreče višedecenijske manipulacije velikim brojem ovih nevinih stradalnika.
Sasvim sigurno, istorija mu neće oprostiti ni što za 35 godina, koliko je vladao Jugoslavijom, nije ozbiljnije doprineo istorijskom pomirenju i boljem razumevanju Srba i Hrvata, već je i trvenja između dva najbrojnija jugoslovenska naroda koristio kao instrument svoje vladavine i jačanja svoje moći. To se najbolje videlo sedamdesetih godina minulog veka, u vreme ekskalacije hrvatskog nacionalizma i srpskog liberalizma.
Istorija bi mogla da postavi Titu i jedno od najneugodnijih pitanja: šta je on stvarno mislio kad je 1948. dozvolio, a verovatno i naredio, da se upravo u Beogradu, pod sumnjivim okolnostima, uhapsi, a pod još sumnjivijim i likvidira, lider hrvatskih komunista Andrija Hebrang. A šta dvadesetak godina kasnije, 1. decembra 1971, kada je u Srbiji, u mestu koje se zove Karađorđevo, baš na dan formiranja prve Jugoslavije, smenio gotovo celokupno rukovodstvo Hrvatske?
Da li je Tito i u jednom od ta dva slučaja želeo išta dobro i Srbima i Hrvatima? I samoj Jugoslaviji.

K r a j