Drama bez sudbine

Legendarni osnivač i upravnik Ateljea 212 Mira Trailović (Kraljevo, 1924 - 1989, Beograd - magija pozorišta) svojevremeno je u ekskluzivnom intervjuu istaknutom novinaru i piscu Boru Krivokapiću iznela nesvakidašnju priču o Ateljeu i sebi: o vremenima uzleta i zaborava, o prodoru avangarde i otporima, o životu i smrti pozorišta.

Povodom pola veka Ateljea 212, autor je specijalno za "Novosti" priredio neobjavljenu verziju ovog neobičnog razgovora iz marta 1980, koji tek danas istorijski oslikava neprolaznu slavu Ateljea 212 i njegovog neponovljivog upravnika.

TRAILOVIĆ: ...Jedan moj prijatelj smatra da periodi u kojima Atelje u dužem vremenskom razmaku nema predstavu koja izaziva...

Krivokapić: Administrativne mere?

TRAILOVIĆ: ...Da su to slabi periodi Ateljea. Ne bih se složila. Ovako ćemo da kažemo:
Broj neizvedenih predstava je neznatan, sasvim zanemariv prema broju predstava koje su u datim okolnostima išle ispred vremena.

Krivokapić: Zbog čega su "neizvedene"?

TRAILOVIĆ: Rekla sam vam, to ne mogu da kažem...

Krivokapić: S razlogom su "skinute"?

TRAILOVIĆ: Ne, uopšte neću da kažem da su s razlogom skinute...

Krivokapić: Shvatam... Vi ste se saglasili?

TRAILOVIĆ: O tome neću da govorim... Bilo bi vrlo ružno ako bih rekla "da"... Ne, to me nemojte pitati... Bilo bi vrlo ružno ako bih rekla "da", a neistinito ako bih rekla "ne"... U takvim okolnostima, u trenucima krize, sve sam pokušala i učinila.

Krivokapić: Za spas predstave?

TRAILOVIĆ: Da... Ali, naravno, nisam uvek uspela... E, o tome više nećemo... Nećete dobiti taj odgovor!

Krivokapić: Nezgodno je po vas... Može izgledati da ste bili na strani administrativnih mera?

TRAILOVIĆ: Mislite?... Mogao bi se steći takav utisak? Dobro, onda recite ovako:
Iz ove istorijske perspektive, kada gledam na te predstave, čini mi se da su im bile pripisane osobine koje one u sebi nisu nosile. Naravno, da smo mi kao pozorište učinili sve i pokušali da opravdamo razloge igranja tih predstava.

Krivokapić: Jasno, tako se govori... Kako se oseća upravnik pozorišta kad se "skida" jedna predstava?

TRAILOVIĆ: Ponavljam: nisu "skinute"... Samo nisu doživele svoju sudbinu.

(Privatno:
- A sada me morate izviniti... Tačno u 18 sati treba da se na kućni broj javim drugu Jefti Jeftoviću, on je u Socijalističkom savezu za kulturu...
Odlazi, namešta se pored telefona, kao da će je videti... Koncentrisana, okreće brojčanik.
- Druže Jefto, dobro veče - razliva se u osmeh - ovde Mira Trailović, veoma mi je drago da vas čujem, javljam se...
Odjednom prekid, sluša.
- Jao, drugarice Jeftović, izvinite, molim vas...
Itd... Prilazi, upitno odižući obrve.
- Čuli ste, kakvu sam groznu grešku napravila!
- Sad ste kadrovski nagrabusili!
- Kako, otkud vam to?
- Pa, za ženu nema veće uvrede nego da je zamenite s muškarcem...
- Zašto me plašite, zar vi niste moj prijatelj!... Nije, nije se naljutila, najavila je da će doći u pozorište... Šta ću!...)

Krivokapić: Neke premijere bile su izvedene i u - podne?

TRAILOVIĆ: Nekad nije ni bilo premijere... To je ta istorijska, ta podnevna premijera "Čekajući Godoa", u Beogradskom dramskom. Postoje dve vrste takvih sudbina. "Godo" i "Bal lopova" su, na primer, predstave koje nisu nosile nikakvu političku poruku. Ali su, bilo formom ili sadržinom, suviše išle ispred svog vremena.

Krivokapić: U kom pozorištu je "Bal lopova" bio "skinut"?

TRAILOVIĆ: Kao i "Godo", u starom Beogradskom dramskom... Zabranila ga je Mitra Mitrović. Nemojte to da pišete, molim vas... Nije u redu prema Mitri, posle toliko godina... Vreme je bilo takvo.

Mitra Mitrović:
"Posle premijere, rano ujutru, telefonirao mi je Moša Pijade; začudila sam se, jer sa njim u poslu nisam imala nekih veza i kontakata: zaprepastilo me je koliko je baš njega razjarila ta predstava (`Šta radi ovo tvoje pozorište, zar smo svi mi lopovi!`). To je bio prvi poziv; ubrzo su mi telefonirali još neki političari.
Uplašila sam se i za sudbinu celog pozorišta, a ne samo jedne predstave i pozvala u ministarstvo upravnika Dinulovića i reditelja Soju Jovanović: objasnila sam im šta se događa i rekla da bi predstavu trebalo skinuti sa repertoara. Svesni mog visokog partijskog i državnog položaja, oni su `predlog` prihvatili kao odluku i predstavu povukli sa repertoara.
Ubrzo je objavljen oštar članak Elija Fincija o `zabrani smeha` koji me je veoma potresao jer sam znala šta sam uradila. Finci je bio u pravu. Odmah se u `Književnim novinama` pojavio utuk koji je branio mene, a u stvari uvredljivo napadao Fincija. Ta nezgrapna `odbrana` mi je teško pala, htela sam da se javno ogradim od nje i dam za pravo Finciju. Napisala sam jasnu i britku izjavu, ali posle prijateljskog ubeđivanja u CK Jugoslavije, u `Svedočanstvima` je, uprkos mojim prvobitnim željama, objavljena revidirana izjava, mlaka i neodređena. I dalje sam bila deo opresivnog mehanizma. Intimno sam se nalazila u procepu između vlastitog mišljenja i partijske discipline."

(Nastaviće se)