Voždova desna ruka

Piše: Nebojša Bogunović
BEOGRAD se dostojno odužio jednom od najvećih junaka u Prvom srpskom ustanku, dajući jednoj od glavnih ulica u centru grada, koja ide od Narodnog pozorišta do Studentskog trga, ime Vase Čarapića. U malom parku na Trgu Republike, u blizini mesta gde je Vasa Čarapić poginuo, podignut je 1954. godine spomenik - rad vajara Radeta Stankovića.
Stanoje Stamatović Glavaš je rođen u selu Glibovac, kraj Smederevske Palanke.
Pre Prvog srpskog ustanka, kao ugledni domaćin, živeo je u rodnom selu. Kada su mu Turci ubili brata, osvetio se usmrtivši jednog turskog spahiju, a potom se odmetnuo u hajduke. Ubrzo je postao hajdučki harambaša a u njegovoj četi, pored ostalih, bio je i legendarni hajduk Veljko Petrović. Književnik Milan Đ. Milićević ističe da Stanoje nikad nije napadao mučki, javljao je unapred ono što je naumio da učini. Njemu, njegovim drugovima i prijateljima lozinka je bila - 'S nama je Bog'“.
Sa Karađorđem se upoznao 1803. godine i ovaj ga je pozvao na zbor u Orašcu, na kome je doneta odluka o dizanju ustanka. Tada su okupljeni srpski prvaci smatrali da bi Stanoje Glavaš trebalo da bude vođa ustanka. On je, međutim, to odbio i za vožda je predložio Karađorđa. Kako tvrdi Milićević, Glavaš je svoje odbijanje obrazložio rečima: “Ja sam hajduk i mene hajduci slušaju i slušaće me, ali sav narod nisu hajduci...”
SVOJOM hrabrošću i umešnošću Stanoje Glavaš se isticao u mnogim bojevima, a naročito na Deligradu i prilikom opsade Beograda. Posle sloma ustanka (1813) nije hteo da ide u izbeglištvo nego je ostao u Srbiji i jedno vreme je, kao i Miloš Obrenović, bio u turskoj službi, čuvajući sa svojim pandurima Carigradski drum. U toku Hadži-Prodanove bune, Turci su posumnjali u Glavaševu odanost. Poslali su 40 ljudi da ga uhvate ili ubiju. U svojoj kolibi u blizini rodnog sela, on je pružio otpor turskoj poteri, ubio nekoliko Turaka, ali je i sam bio ranjen te je pao u ruke gonilaca. Oni su ga ubili, a njegovu odsečenu glavu stavili na šiljak ispred Pašinog konaka u Beogradu. Kada je Miloš Obrenović video Stanojevu na kolac nabijenu glavu, u njemu je, prema predanju, sazrela odluka o dizanju Drugog srpskog ustanka.
Još 1896. godine, jedna ulica u današnjoj beogradskoj opštini Palilula, između 27. marta i Cvijićeve, dobila je ime ovog junaka.
Sima Marković rođen je u selu Veliki Borak, kod Beograda. Kao jedan od najuglednijih i najobrazovanijih ljudi u Srbiji, još pre Prvog srpskog ustanka došao je u kontakt sa Karađorđem i postao njegov najintimniji prijatelj i najbliži saradnik. Imajući veliko poverenje u Simu, Karađorđe je 1805. godine u njegovom selu Veliki Borak sazvao skupštinu koja je odlučila da se obrazuje Praviteljstvujušči sovjet (vlada), kako bi se uspešnije koordiniralo vojnim i političkim akcijama u toku ustanka. Godine 1807. Marković je izabran za predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta, a neko vreme je bio i popečitelj (ministar) finansija. Karađorđe mu je poveravao i neke veoma delikatne diplomatske zadatke. Kao izraziti rusofil, poslat je u Bukurešt da od kneza Prozorskog, ruskog komandanta, traži da ruska armija pređe Dunav, kako bi pomogla ustanicima. Godine 1811. išao je u Petrograd i tamo ga je primio ruski car Aleksandar Prvi, koji je tada uputio značajnu pomoć Srbiji.
PRED propast Prvog srpskog ustanka 1813. godine, knez Sima Marković je komandovao snagama od 10.000 ustanika na zapadnom pravcu, odnosno na Drini. Izgleda da se u odlučnim trenucima nije najbolje snašao na komandnom položaju, što je prouzrokovalo prodor turske vojske iz Bosne. Zajedno sa Karađorđem, posle sloma ustanka, otišao je u emigraciju u Austriju i nastanio se u Mariboru. U izbeglištvu je bio politički veoma aktivan, pa se juna 1815. godine ponovo susreo sa carem Aleksandrom Prvim. Predao mu je pismo uglednih srpskih emigranata koji su tražili da ruski suveren “kaže kod Porte svoju moćnu reč u korist srpskog naroda, ako već ne može pomoći novcem i oružjem”.
Godine 1816. Marković se vratio u Srbiju i u prvo vreme se posvetio svojim privatnim poslovima. Kasnije se politički aktivirao i uspostavio kontakt sa Karađorđem koji je tada živeo u Hotinu u Rusiji. Zajedno sa Pavlom Cukićem digao je bunu protiv kneza Miloša zbog čega je bio uhapšen i predat beogradskom veziru Maršali Ali-paši. Ovaj ga je, prema nekim istorijskim izvorima, pogubio na mestu gde se nekad nalazila gostionica, a kasnije hotel “Srpska kruna” (danas restoran “Park” kod Kalemegdana).
Ulica u centru Beograda koja nosi njegovo ime počinje od Pariske, prolazi kraj Saborne crkve i ide do Pop-Lukine ulice.
(Nastaviće se)