Kazne zbog dukata

Piše: NEBOJŠA BOGUNOVIĆ
SVE prelomne istorijske trenutke, a naročito trenutke revolucije, prate događanja karakteristična za promene vlasti kada pobednici nameću svoju volju pobeđenima. U Prvom srpskom ustanku, koga mnogi istoričari nazivaju “srpskom revolucijom”, dešavalo se isto ono što se događalo i prilikom sličnih revolucionarnih previranja širom Evrope. Jedna od često primenjivanih revolucionarnih mera bila je i konfiskacija imovine.
Srpski ustanici su izvršili masovnu eksproprijaciju imanja turskih spahija, a naročito janičara i njihovih vođa - dahija. Tako, na primer, čuveni ustanički vođa Mladen Milovanović uselio se u konak zloglasnog dahije Fočić Mehmed-age na Dorćolu, knez Sima Marković u kuću Aganlije, a Karađorđe je zaposeo konak takođe zloglasnog Mula-Jusufa. Još jedna pojava zabeležena je u oslobođenom Beogradu: neki Turci su prešli u hrišćansku veru, a među njima su prednjačile žene. Mlada i lepa Aganlijina žena prekrstila se i udala za Stevana Živkovića, istaknutu ličnost u ustanku, i sa njim izrodila troje dece.
Jedna od tipičnih revolucionarnih mera bila je borba protiv neosnovanog bogaćenja i luksuza. Kao u svakom ratu i revoluciji, tako su se i u ovim ratnim zbivanjima na našem prostoru pojedinci bavili pljačkom ili nedozvoljenom trgovinom, a svoje bogatstvo, kao i bogatstvo svojih žena, isticali nošenjem skupocene odeće, zlatnog nakita ili bogato ukrašenog oružja. Karađorđe se energično suprotstavljao ovoj pojavi i zapretio oštrim kaznama.
U istorijskim arhivima je sačuvan interesantan dokument koji oslikava ovo stanje: u februaru 1809. godine dobošari su na ćoškovima beogradskih sokaka objavljivali da se zabranjuje ženama nošenje nakita i dukata oko vrata i na grudima. Kazne su bile drakonske: “Svaki krojač koji prišiva na haljine zlatne ili srebrene bortne (trake) za prvi put će dobiti 100 batina, uhvati li se i drugi put na takvom poslu, da mu se uzme glava i zapleni sva imovina”, stajalo je u jednoj naredbi.
Posle ovog meteža koji je uzrokovan upadom srpskih ustanika u pretežno tursku varoš, stanje se postepeno normalizovalo, a duhovi smirivali. Karađorđe je preduzeo mere kako bi se uveo red i otpočeli delovanje legalni organi vlasti. Premestio je Praviteljstvujušči sovjet (vladu) iz Smedereva, tako da je Beograd postao glavni grad ustaničke Srbije.
Krajem 1807. godine osnovao je Beogradski magistrat, a za prvog predsednika Magistrata (preteču današnjeg grado-načelnika) postavio je najpre Mladena Milovanovića, a posle Petra Ička, istaknutog ustaničkog diplomatu koji je u više navrata pregovarao sa Turcima i zaključio poznati “Ičkov mir”.
Taktika iscrpljivanja turske vojne posade, prema izveštajima iz štampe, izgleda da je imala efekta, mada je pogađala i civilno stanovništvo. “Algemajne cajtung” tim povodom kaže:
“U BEOGRADU vladaju neopisiva beda i velika nestašica hrane i ogreva. Ta nestašica se ne oseća samo među siromašnim slojevima naroda, već i imućniji ljudi žive bedno. Skupoća živežnih namirnica, držimo da je dosegla svoj maksimum. Trgovina i promet su zaustavljeni. Većina hrišćanskih beogradskih stanovnika želi što skoriju predaju grada. Tu želju ne sme niko glasno izreći, ukoliko mu je život mio. Doznali smo da je nekolicina mladih ljudi zbog izraženih simpatija prema Srbima platila glavom. Ostali srpski simpatizeri su vešani ili mučki ubijani, bez ikakve presude, a imetak konfiskovan. Stanje je u gradu sve očajnije.”
Dugotrajna opsada Beograda izazivala je, između ostalog, i paniku među turskim stanovništvom. “Njiener Zeitung” piše: “Jedan bogati Turčin, koji se počeo pribojavati da srpski ustanici mogu oteti grad na juriš, odlučio se tu skoro kako bi se dokopao sigurnosti, na ovo lukavstvo: dao je pouzdanim ljudima da mu načine veliki sanduk, u koji je strpao svoje dragocenosti, pa je i sam legao u njega. Zatim je sanduk iznet iz Beograda pod izgovorom da je tamnjan u njemu. Kad su ga posle na bezbednu mestu otvorili pouzdani ljudi ovoga Turčina, našli su trgovca gotovo na izdisaju, i samo ga je najbrža pomoć mogla povratiti.”
Pariski “Le Moniteur Universal” u broju od 13. januara 1807. godine detaljno je obavestio čitaoce o borbama za oslobođenje Beograda: “Pre petnaestak dana jedan Turčin je napustio Beograd i prešao kod ustanika (misli se na poznatog bimbašu Kondu, koji nije bio Turčin, nego hrišćanin-Cincar); ponudio im je pomoć u pokušaju da osvoje grad. U stvari, taj Turčin je poveo grupu srpskih dobrovoljaca iz pravca Save do bedema koji su Turci podigli oko grada. Tu ih je zaustavio, i krenuvši prema turskim vojnicima koji su na tom mestu stražarili, predstavio se rekavši da se vraća među prave vernike i da ima važne stvari da im otkrije. Pustili su ga da priđe. Onda se on bacio na Turke, ubio četvoricu i oslobodio ulaz srpskim ustanicima.
(Nastaviće se)