Rušenje moćnog carstva

Piše: Nebojša Bogunović
POSMATRANO iz današnje perspektive, začuđujuće i zadivljujuće je da su događaji vezani za Prvi srpski ustanak, naročito za oslobođenje Beograda, imali tako veliki odjek i publicitet u sredstvima javnog informisanja tadašnje Evrope. Gotovo svi veliki i uticajni evropski listovi, redovno su izveštavali svoje čitaoce o zbivanjima u Beogradu, počevši od ustaničkog opkoljavanja i blokade do prodora u grad i uličnih borbi u njemu.
Bez modernih sredstava komunikacije, u današnjem smislu te reči, bez telegrafskih i telefonskih veza, bez železnice i automobilskog saobraćaja, tadašnje redakcije su se dovijale na različite načine da dođu do ekskluzivnih vesti, najčešće objavljujući izjave i utiske retkih putnika, koji su dolazili iz ratom zahvaćenog područja.
Veliko interesovanje koje je onovremena štampa posvećivala nemirnim događajima u Beogradskom pašaluku, proisticalo je iz dva razloga: prvo, pred očima evropske javnosti urušavalo se moćno tursko carstvo, a vinovnik tog procesa bio je, između ostalog, i maleni srpski narod; i drugo, na Balkanu se dešavao sukob dveju civilizacija - hrišćanske i islamske, a evropski svet je u ratu krsta i polumeseca bio na strani prvog.
PRATEĆI oružane sukobe između srpskih ustanika i janičara, listovi su uočili stratešku zamisao Karađorđa, koja se sastojala u sledećem: pošto nisu imali snage, ni u ljudstvu ni u oružju da prihvate frontalnu borbu, ustanici su primenili taktiku opkoljavanja i blokade Beograda, kako bi tursku posadu iscrpljivali i primorali na predaju.
“Vijener cajtung”, u broju od 22. marta 1805. godine, piše: “Dobili smo informaciju, da Turci užurbano vrše popravke na beogradskim utvrdama. Oni svakodnevno očekuju srpski napad, te ne žele Srbe nespremno dočekati. Na popravci utvrda veliki broj je ubijen ili ranjen, oko 70 ih je zarobljeno. Zapaljena je kuća u koju se sklonilo oko 400 Turaka; svi su umrli u plamenu. Tako su Srbi zagospodarili beogradskim Donjim gradom; tu su pronašli 22 topa podignuta na bedeme, dve prangije i druga artiljerijska oruđa."
“Karađorđe je posle osvojenja Beograda postao još važnija ličnost” , konstatuje list. “Mnogi strani vlastodršci mu šalju svoje izaslanike, tražeći njegovu pomoć protiv zajedničkih neprijatelja - Turaka. Krajem januara došao je preko Zemuna u Beograd izaslanik vlaško-moldavskog kneza Ipsilantija, donoseći na dar Karađorđu prekrasnu sablju u vrednosti od 35.000 pijastera.” Prema vestima u “Algemajne cajtungu” “korice mača su izrađene od srebra, a sam mač je bio sav od zlata, ukrašen dragim kamenjem. Izaslanik je proveo nekoliko dana u Beogradu, kao Karađorđev gost. Grad je napustio veoma zadovoljan, noseći verovatno dobre vesti svome gospodaru.”
“Život se u Beogradu posle osvajanja počeo normalizovati”, izveštava isti list. “Izbeglice se vraćaju u grad, a izgled grada postaje iz dana u dan sve lepši. Karađorđe je izdao u pogledu snabdevanja grada živežnim namirnicama precizne naloge, obećavši stroge kazne za prestupnike”, završava svoje pisanje o oslobođenju Beograda “Algemajne cajtung”.
VEST o dizanju Prvog srpskog ustanka zatekla je Dositeja Obradovića u Trstu, gde je slavni prosvetitelj uživao gostoprimstvo male, ali bogate i uticajne srpske kolonije u ovom gradu. Oduševljen hrabrošću i odlučnošću srpskog naroda da posle viševekovnog ropstva skine turski jaram, Dositej je napisao svoju čuvenu pesmu, posvećenu ustanicima i Karađorđu u kojoj su i ovi stihovi:
“Vostani, Serbijo!
Davno si zaspala,
U mraku ostala,
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!”
Znajući da se samo pesmama i moralnom podrškom koje su Srbi u Trstu pružali svojoj braći u otadžbini, neće mnogo pomoći narodu koji se digao na oružje, Dositej je prionuo na mnogo ozbiljniji posao: počeo je prikupljati novac za “kupovinu pušaka, džebane (municije), baruta i olova”, a sam je polovinu svog imetka dao u te svrhe. Veliki podsticaj i pomoć Dositeju da kod bogatih srpskih trgovaca i brodovlasnika prikupi što više novčanih sredstava pružila je mudra odluka Praviteljstvujuščeg sovjeta (vlade) izneta u pismu “srpskoj braći u Trstu” u kome se kaže “da se od njih ne traži milostinja, nego mole da im se dá kredit, kako bi mogli da nabave sve potrebe u oružju i municiji”.
“Otadžbina vaša koja strada, ne ište da joj poklonite, (osim ako koji hoće sam od svoje volje), već samo, kao ljudi bogati, da kreditirate svoju otadžbinu, kao što razumni Englezi kreditiraju svoju i sami sebi duguju a ne tuđinu i zato im otadžbina slavno stoji i svaki je utešan i srećan”, kaže se na kraju ovog pisma.
(Nastaviće se)