Voždu manje vlasti

Piše: Nebojša Bogunović
IAKO slabog zdravlja, Dositej je obavljao i druge dužnosti, osim prosvetnih, svestan da svojim znanjem može doprineti nicanju novih državnih ustanova i institucija, preko potrebnih za opstanak i napredak tek oslobođene Srbije. Na zahtev Karađorđa postavljen je za člana Praviteljstvujuščeg sovjeta i na toj dužnosti obavljao je najdelikatnije državne i diplomatske poslove, naročito one koji su se odnosili na saradnju sa ruskim političkim i vojnim faktorima.
Sve do imenovanja za popečitelja (ministra) prosvete (1811), Dositej je sve svoje dužnosti obavljao besplatno. U pismu svom prijatelju Pavlu Solariću on piše: “Plate ovdje nikakve nema, osim hrane… sam umereno živim i ne tužim se, no kažem što jeste.”
Boravak Dositeja Obradovića u Srbiji, odnosno u Beogradu, bio je, nažalost, veoma kratak, trajao je nepune četiri godine. Vraćajući se sa jednog puta iz Rumunije, gde ga je poslao Karađorđe da obavi još jednu od diplomatskih misija, Dositej se prehladio i posle dvomesečnog bolovanja umro je 30. marta 1811. godine. Pogreb mu je bio, prema opisu jednog hroničara, veći i svečaniji nego i jedan u tadašnjem Beogradu. “Opevali su ga mitropolit i svi sveštenici beogradski, kao jeromonaha po poslednjoj želji njegovoj. Telo u otvorenom sanduku nosili su naizmenice sovjetnici. Za sandukom išao je vožd, uz njega desno sin mu Aleksa, s leva Mladen Milovanović. Počasnu vojnu pratnju činili su pored srpskih i ruski ratnici. Kosti su mu sahranjene ispred Saborne crkve.”
Pošto se Karađorđe početkom 1807. godine preselio iz Topole u Beograd i smestio u kuću zloglasnog dahije Mula Jusufa, koga je pogubio vojvoda Milenko Stojković na dunavskom ostrvu Ada kale, vožd je izdao naređenje da se Praviteljstvujušči sovjet (ustanička vlada) premesti iz Smedereva u glavni grad. Karađorđe je u stvari želeo da sve civilne i vojne ustanove premesti u Beograd i da na taj način na ušću Save i Dunava obrazuje srpsku prestonicu.
Odmah je nastalo traganje za podesnom zgradom u kojoj bi se smestio najviši državni organ ustaničke Srbije. Tek krajem iste godine pronađena je odgovarajuća kuća na uglu današnjih ulica Braće Jugovića i Višnjićeve, pored turskog tulbeta, koje i danas postoji. (Povodom proslave 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka na tom mestu je postavljena spomen-ploča) Pošto je ovo zdanje davno srušeno, vredan je spomena jedan zapis Vuka Karadžića, kao i sačuvana fotografija austrijskog fotografa Gantenbajna, koji svedoče o kući u kojoj su donošene krupne odluke za vreme Prvog srpskog ustanka.
U pomenutom Vukovom zapisu se kaže: “U Beogradu Sovjet je imao za sebe veliku kuću, i u prvome katu u najvećoj sobi skupljali su se sovjetnici i sekretari radi vijećanja i presuđivanja, a u manjijem sobama su pisali pisari; pred vratima svagda je stajao jedan momak s pištoljima i s nožem za pojasom, koji se zvao kavaz, te je javljao kad bi ko došao i rad bio unutra ući, i ako bi onaj koji hoće unutra imao uza se oružje, kazao bi mu da ga iza pasa izvadi i ostavi pred vratima (ovo su i same vojvode morale činiti).”
PRE nego što navedemo neke krupne odluke koje je doneo Sovjet na svojim sednicama održavanim u Beogradu, da se podsetimo istorijata ovog ustaničkog državnog organa. Kao što je poznato, Praviteljstvujušči sovjet je osnovan u selu Borku, kraj Beograda, u avgustu 1805. godine. Pošto je kratko vreme zasedao u manastirima Voljavča i Bogovađa, Sovjet je u decembru 1805. prešao u Smederevo.
Što se tiče ideje da se osnuje Sovjet, treba reći da su prota Mateja Nenadović i njegov stric Jakov, valjevski oberknez, prvi uvideli potrebu osnivanja ustanova zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, jer prvih meseci posle dizanja ustanka ceo sistem upravljanja bio je skoncentrisan u rukama nekoliko ljudi - Karađorđa i nahijskih knezova i komandanata. Prilika da se nešto konkretno uradi u pogledu osnivanja upravnih institucija u Srbiji iznenada je iskrsla u toku boravka prve srpske diplomatske delegacije u Rusiji, krajem 1804. godine. Tada se član delegacije prota Mateja Nenadović upoznao sa Todorom Filipovićem, Srbinom koji je bio doktor pravnih nauka i profesor Harkovskog univerziteta.
Prota, obradovan što je naišao na čoveka koji bi mogao svojim znanjem i iskustvom pomoći u izgradnji državnih i pravnih ustanova u zemlji, pozove Filipovića da dođe u domovinu. Ovaj se rado odazove tom pozivu. Filipović je bio veoma interesantna ličnost, rođen je u Rumi, mada je poreklom bio iz valjevskog kraja i sasvim mlad je otišao u Rusiju i tamo stekao zavidnu karijeru i ugled.
Vrativši se u Srbiju, učinio je za tadašnje prilike jedan neobičan gest: promenio je ime i prezime. Sada se zvao Boža Grujović i na začuđena pitanja radoznalaca odgovarao je da je to morao učiniti, jer je pre odlaska u Rusiju bio državljanin Austrije i ukoliko bi austrijske vlasti saznale za njegov dolazak u Srbiju, one bi sve učinile da otežaju njegov rad i delovanje u novoj sredini.

(Nastaviće se)