Kriza prve vlade

Piše: Nebojša Bogunović
SRDAČNO dočekan i lepo primljen u otadžbini, Boža Grujović je prionuo na pisanje pravnih akata u želji da, kako sam kaže, doprinese stvaranju pravne države u Srbiji. Prvi njegov rad odnosio se na formulisanje pravnih principa s ciljem osnivanja jednog upravnog tela, koje je nazvao Praviteljstvujušči sovjet serbski.
Kako svedoči jedan od savremenika Prvog srpskog ustanka, poznati hroničar Lazar Arsenijević Batalaka, Grujović je želeo da na taj način pokaže da se "Srbi nisu samo podigli protiv Turaka, prinuđeni njihovim zlom, nego da oni u isto vreme osnivaju i jednu stalnu državu, i jednu stalnu, na zakonu osnovanu, upravu, koja će jamčiti svakom pravdu, bez obzira na pleme, veru i državljanstvo”. Sa radom Grujovićevim na stvaranju srpskih državnih institucija bio je upoznat i Karađorđe, i on je, mada nepismen i sa nejasnom vizijom o novoj srpskoj državi, odmah prihvatio predloge ovog uglednog profesora prava.
Prešavši konačno u Beograd, članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta prionuli su na rad u vezi sa ustavnom reformom, neophodnom srpskom društvu u vreme stabilizacije ustanka. Na Srpsku novu godinu 1811. Karađorđe je sazvao skupštinu, na kojoj se okupilo više od dvesta učesnika. Da bi učvrstio centralnu vlast, vožd je uspeo da sugeriše skupštini da se Praviteljstvujušči sovjet pretvori u vladu sa resornim ministrima (popečiteljima).
SASTAV prve vlade u novijoj srpskoj istoriji izabrane u Beogradu izgledao je ovako:
- predsednik vlade (Praviteljstvujuščeg sovjeta) i vožd: Đorđe Petrović Karađorđe;
- ministar vojni (popečitelj): Mladen Milovanović, vojvoda;
- ministar unutrašnjih poslova: Jakov Nenadović, valjevski oberknez;
- ministar prosvete: Dositej Obradović, prosvetitelj;
- ministar finansija: Sima Marković, vojvoda;
- ministar pravde: Petar Dobrnjac, vojvoda;
- sekretar: Mihailo Grujović (brat Bože Grujovića, kojeg je ovaj doveo iz Rusije).
Kriza prve srpske vlade izbila je, nažalost, već na početku njenog rada. Zbog dubokog neslaganja sa Karađorđem, ostavke su podneli Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Pod neutemeljenim optužbama da su učinili niz nezakonitih radnji, oni su morali da emigriraju najpre u Moldaviju, a kasnije u Rusiju. Koliko je dubok jaz bio između vožda i ove dvojice ustaničkih prvaka najbolje govori podatak da čak ni na intervenciju slavnog ruskog generala Kutuzova, potonjeg pobednika nad Napoleonom kod Borodina (1812), Karađorđe nije dozvolio da se oni vrate u zemlju. Sudbina Stojkovića i Dobrnjca bila je žalosna - umrli su u Rusiji, daleko od svoje zemlje, ali ni sudbina prve srpske vlade nije bila bolja - prestala je sa radom posle ugušenja Prvog srpskog ustanka 1813. godine.
DA je Beograd postao veoma interesantan za strane diplomate, novinare i političke posmatrače, s obzirom na to da su oni iz njega mogli osmatrati zbivanja na celom području Balkana, pokazuje podatak da je samo osam meseci posle oslobođenja glavnog grada u njega došao prvi strani konzul. To je bio Konstantin Konstantinovič Rodofinikin, zvanični diplomatski predstavnik Rusije u ustaničkoj Srbiji. S obzirom na to da je istorijat rusko-srpskih diplomatskih odnosa veoma interesantan, iznećemo neke detalje u vezi sa ulogom Beograda u njihovom uspostavljanju.
Pošto su ustaničke vođe bile svesne da uspeh Prvog srpskog ustanka umnogome zavisi od međunarodne podrške, a pre svega od podrške Rusije, one su, kao što je poznato, nekoliko meseci posle dizanja bune protiv dahija poslale delegaciju na čelu sa protom Matejom Nenadovićem u Petrograd da od ruskog cara i ruskog državnog vrha traži političku i materijalnu pomoć za srpske ustanike. U želji da se ovom posetom ne okončaju rusko-srpski diplomatski odnosi, već da se uspostavi kontinuitet međusobne saradnje, delegacija se obratila caru Aleksandru i sa molbom u kojoj je istaknuto da bi bilo “vrlo potrebno javno poslati u Srbiju jednog ruskog konzula koji bi bio posrednik i jamac mira, a narodu srpskom i voždu veliku utehu doneo”.
Uviđajući značaj Srbije za dugoročne ruske interese na Balkanu, kao i potrebu da se uspostavi čvršći i trajniji kontakt sa srpskim voždom i njegovim ustanicima, ruski ministar inostranih poslova Adam Čartoriski poslao je u Beograd Konstantina Konstantinoviča Rodofinikina (1765-1838), visokog diplomatskog činovnika, veoma bliskog carskom domu. Ko je bio taj čovek koji će u istoriji biti zabeležen kao prvi ruski predstavnik u Srbiji i koji će odigrati značajnu ulogu ne samo u razvoju srpsko-ruskih odnosa, nego i u izgradnji nove srpske države. Istoričar Milenko Vukićević, istražujući diplomatsku arhivu u Petrogradu, pronašao je “personalni karton” Rodofinikina, iz koga se vidi da je ovaj visoki ruski diplomata u stvari bio poreklom Grk, čiji je deda sa ostrva Rodosa došao u Rusiju početkom DžVIII veka.
(Nastaviće se)