Beg bečkog špijuna

Piše: Nebojša Bogunović

BEOGRAD je posle oslobođenja postao interesantan grad, ne samo za strane diplomate i novinare, nego i za strane agente, pre svega - austrijske. Zahvaljujući našem poznatom istoričaru dr Aleksi Iviću, koji je posle Prvog svetskog rata detaljno proučio bečke državne arhive, saznalo se za imena mnogih špijuna koji su u vremenu od 1806. do 1813. godine ispleli razgranatu obaveštajnu mrežu u Beogradu i Zemunu.
Kada je dr Aleksa Ivić, objavio 1929. godine rezultate svojih istraživanja, srpska javnost je bila šokirana. On je, naime, otkrio da je jedan od najuglednijih i najuticajnijih ljudi među srpskim starešinama iz Prvog srpskog ustanka i Karađorđev najbliži saradnik - Ivan Jugović bio plaćeni austrijski agent. Ovo saznanje je bilo utoliko senzacionalnije, jer se znalo da je Ivan Jugović jedno vreme bio na uticajnom mestu sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta, (srpske ustaničke vlade), a kasnije i ministar u vladi (popečitelj prosvete), pa je iz prve ruke mogao obaveštavati Austrijance i o podacima koji su nosili oznaku “strogo poverljivo”. (Jugović je bio i osnivač i profesor Velike škole u Beogradu).
Istoričar Ivić je isto tako utvrdio da je Jugović vrbovan za rad za austrijsku obaveštajnu službu u proleće 1810. godine, upravo u vreme kada ga je Karađorđe poslao iz Beograda u Beč u poverljivu diplomatsku misiju. Rukovodioci austrijskih tajnih službi su tom prilikom procenili da je u pitanju jedan vrlo intrigantan i obrazovan čovek, uz to na visokoj funkciji sekretara ustaničke vlade i da bi se trebalo potruditi da se on pridobije za rad u obaveštajnoj službi Austrije.
IZGLEDA da je vrbovanje Jugovića proteklo bez većih komplikacija, jer je on prilikom tog svog boravka u austrijskoj prestonici već bio osposobljen da koristi specijalnu šifru, za slanje svojih tajnih izveštaja u Beč.
Kada se iz Beča vratio u Beograd, Jugović je svojski prionuo da obavlja “novi posao” i prvi poverljivi izveštaj je poslao već sredinom maja 1810. godine komandantu austrijskih graničarskih jedinica u Petrovaradinu, generalu Simbšenu. U šifrovanom pismu koje mu je uputio 2. juna iste godine Jugović se potpisuje kao “Poznanik”, što je očigledno postala njegova “špijunska lozinka”.
Prva prilika da se istakne u svom obaveštajnom radu pružila se Jugoviću u martu 1811. godine posle smrti Dositeja Obradovića, koji je bio ministar prosvete u Karađorđevoj vladi. Dositejevo mesto je preuzeo Jugović i postao jedan od šestorice ministara u Srbiji. Vest o postavljanju Ivana Jugovića za člana vlade jako je obradovala njegove nalogodavce u Beču, jer su sada mogli dobijati i najpoverljivije odatke o događajima u Srbiji i oko nje. A interesovanje Austrije u to vreme bilo je usredsređeno, pre svega, na odnose Beograda i Petrograda i na vojnu pomoć koju je Rusija slala Srbiji. Jugović je postao dragocen obaveštajac, jer je sada mogao da svoje nalogodavce iz prve ruke informiše o političkim namerama Rusije u pogledu Srbije i celog Balkana, kao i o stepenu privrženosti pravoslavnih naroda na ovom području, prema “ruskoj jednovernoj braći”. Da su obaveštajne centrale u Beču, a naročito Ratni savet Austrije bili zadovoljni Jugovićevim radom svedoče novčane priznanice koje je u austrijskim vojnim arhivama pronašao istoričar Ivić, a koje ukazuju da je Jugović bio dobro materijalno nagrađen, za svoj obaveštajni rad.
Špijunska delatnost novonaimenovanog člana srpske ustaničke vlade na svu sreću trajala je relativno kratko. Jugović je u februaru 1813. godine posumnjao da može da bude otkriven i o tome je obavestio generala Červinka, koji je bio komandant austrijskog garnizona u Zemunu. Tom prilikom ga je takođe obavestio da raspolaže sa veoma važnim informacijama o namerama Srba i Rusa u vezi situacije na Balkanu i da te informacije želi lično da preda austrijskom generalu. Ovaj mu je odgovorio “da će od 5. o.m. svako veče između 6 i 7 časova jedan ribarski čamac, koji će se kretati pokraj srpske obale, biti spreman da ga preuzme i preveze”. I zaista 6. maja 1813. godine u 8 časova Jugović se ukrcao u taj čamac i prebacio u Zemun.
Bekstvo ministra Jugovića u Austriju izazvalo je zaprepašćenje među članovima ustaničke vlade, jer oni nisu znali o njegovom obaveštajnom radu i o razlozima njegovog iznenadnog odlaska. O preneraženosti koja je zavladala u Beogradu povodom toga, istoričar Ivić kaže: “U Beogradu se 7. marta izjutra pronela vest o bekstvu Jugovića. Članovi Praviteljstvujuščeg sovjeta su bili ogorčeni na austrijske vlasti, jer im je bilo jasno da su one omogućile Jugovićevo bekstvo. General Červinko pošalje odmah toga dana tumača Deodata sa nekim nalozima u Beograd i u Praviteljstvujušči sovjet.

(Nastaviće se)