Sedam godina slobode

PIŠE: Nebojša Bogunović
U DVORANI Praviteljstvujuščeg sovjeta Deodato je zatekao ministre Mladena Milovanovića, Jakova Nenadovića i Stefana Filipovića. Čim se Deodato pojavio, napao ga je Mladen najžešćim rečima kao čoveka koji muti po Beogradu i rekao mu je, osim toga, neka ide natrag u Zemun i ubuduće kad bude dolazio, jedan će ga stražar dovoditi do zgrade Sovjeta i odatle će ga natrag na Savu pratiti. Tumač mu odgovori da se on neće dati pratiti od stražara, a Mladen na to reče:
"Onda ne treba ni da dolazite. Ovo je naša zemlja i vaš car ovde nema prava da zapoveda."
Izgledalo je u prvi mah da će se iz ovog pitanja izroditi zaplet, koji će pogoršati i inače zategnute austrijsko-srpske odnose, ali je položaj Srba postajao u ovo doba sve teži, te srpske starešine ne htedoše ići u krajnost i uistinu zabranjivati austrijskim službenim organima slobodno kretanje po Beogradu.
Govoreći o teškom položaju Srbije, u to vreme Ivić misli na propast Prvog srpskog ustanka do koga je došlo samo nekoliko meseci posle slučaja sa Jugovićem. Verovatno je krah ustanka bio razlog što već tada nije otkrivena Jugovićeva štetočinska rabota.
BEOGRAD je uživao u slobodi za vreme Prvog srpskog ustanka samo sedam godina. Za to vreme učinjene su vidljive promene u životu grada, koji je gubio konture orijentalne palanke i težio je da dobije evropske obrise. Kao što je već rečeno, u srpskoj prestonici su osnovane sve one državne, privredne i prosvetne institucije koje su postojale i u drugim evropskim gradovima: izabran je magistrat (gradska uprava), ustanovljen sud, obrazovana Velika škola, proradila topolivnica na Kalemegdanu. Upravo kada su se očekivali prvi rezultati u radu novostvorenih ustaničkih ustanova i institucija, počeli su se nad Evropom navlačiti zlosutni ratni oblaci.
Napoleonov vojni pohod na Rusiju 1812. godine imao je sudbonosne posledice ne samo za Ruse, nego i za Srbe. Rusija, koja je bila garant i zaštitnik hrišćanskog stanovništva u Otomanskom carstvu, zbog francuske najezde na svoju teritoriju potpuno se politički i vojno dezangažovala na Balkanu, a ruske vojne jedinice, koje su bile stacionirane u Srbiji i predstavljale veliko ohrabrenje za srpske ustanike, počele su se povlačiti prema Moskvi.
Istina, ruska vlada je, sklapajući Bukureštanski mir, kojim je okončan rusko-turski rat (1806-1812), pokušala da zaštiti srpsko stanovništvo. U ovaj dokument je, naime, upisana amnestija za sve učesnike u Prvom srpskom ustanku, ali je jedna klauzula u osmoj tački ugovora predviđala povratak Turaka u sve srpske gradove i utvrđena mesta, kao i razoružavanje srpske vojske. To je bio veliki udarac za srpski narod, jer su mnoge tekovine ustanka, krvavo izvojevane, jednim potezom pera bile dovedene u pitanje.
Našavši se pred sudbonosnom istorijskom dilemom: da li da prihvati odredbe Bukureštanskog mira ili da pruži oružani otpor ponovnoj turskoj okupaciji Srbije, Karađorđe je izdao proglas narodu u kome je izneo zahtev Porti ”da smo sami za sebe i da se Turci među nas ne mešaju i da se ne naseljavaju niti u gradove niti u palanke”. Odmah posle toga počele su masovne pripreme za vojnu akciju, a srpski vožd je naredio mobilizaciju sveg odraslog stanovništva od 15 do 70 godina starosti.
Srbi nisu odmah počeli ratna dejstva. Očekivali su brzu pobedu ruske vojske nad Napoleonom, a time i poboljšanje svog položaja, dok su se Turci nadali da će uspeti da potkupe Karađorđa, kako se ne bi suprotstavio turskom napadu. Naime, Porta je ponudila voždu da ga dobro nagradi i da mu kupi zemlju u Austriji, gde bi otišao da živi kao emigrant. Kada mnogobrojni pregovori između dve strane nisu urodili plodom i kada je Karađorđe energično odbio ponižavajuću ponudu, Turci su sredinom jula 1813. godine prešli u napad na sva tri srpska sektora, sa više od 70.000 vojnika u prvoj borbenoj liniji. Koliki značaj su Turci pridavali svom vojnom pohodu na Srbiju najbolje pokazuje podatak da je vojskom iz Vidina komandovao veliki vezir (predsednik vlade) Huršid-paša. I pored velike turske vojne nadmoći, srpski ustanici su u početku držali inicijativu u svojim rukama i pružali žilav otpor. Međutim, u najkritičnijem trenutku razvoja vojnih operacija, srpski vrhovni komandant - Karađorđe razboleo se od tifusa i više od mesec dana bio je odsutan sa bojišta. To je uznemirilo ostale ustaničke vođe i oni su očajnički upirali pogled ka Topoli gde se Karađorđe lečio.
“Zar ne vidite da iz mene duša izlazi, nego još pitate: šta ćemo raditi? Kako vas Bog uči… U mene se nemojte ništa nadati”, odgovarao je vožd na usplahirena pitanja svojih saboraca.
(Nastaviće se)