Voždu povratka nema!

Piše: Nebojša Bogunović

KADA je nadmoćna turska vojska probila srpsku odbranu na gotovo svim sektorima, prota Mateja Nenadović, vojvode Miloš Obrenović i Stojan Čupić, kao i knez Sima Marković, nameravali su da pruže poslednji otpor kod Šapca. Plan je, međutim, propao pošto je turska vojska već bila slomila front na Moravi i velikom brzinom se približavala Beogradu. Kada je Karađorđe ozdravio i ponovo se pojavio na ratištu, bilo je prekasno da se išta ozbiljnije uradi.
Vrativši se u Beograd, srpski vožd je bio u velikoj nedoumici šta da učini. Ako se preda, znao je, Turci će ga staviti na najveće muke i umoriti. Po nagovoru mitropolita Leontija i na veliko insistiranje novog ruskog predstavnika Nedobe, Karađorđe je, krajem septembra 1813. godine, napustio Beograd i prešao u Zemun, dobivši lažno uveravanje ruskog diplomate da napušta zemlju privremeno i da će njegovo odsustvo iz Srbije trajati do pobede ruske vojske nad Napoleonom.
Našavši se sa više od 120.000 svojih sunarodnika u austrijskom izbeglištvu, Karađorđe je doživljavao teške trenutke, isto kao i onaj deo srpskog naroda koji nije uspeo da pobegne preko Save i Dunava. Turci su otpočeli strašan teror u Beogradu i celoj Srbiji, masovno su nabijali ljude na kolac, prodavali žene i decu kao roblje i odvodili ih u Tursku i druga područja Azije. Za vezira u Beogradskom pašaluku postavljen je ozloglašeni Sulejman-paša Skopljak koji je, pored izričitih instrukcija iz Carigrada da surovo postupa sa srpskim življem, imao i lične razloge za mržnju prema Srbima. U borbama za vreme Prvog srpskog ustanka doživeo je poniženje da, kao zarobljenik u Šapcu, kleči pred Karađorđem, a u boju na Rasnici u blizini Drine teško su ga ranili u ruku ustanici koje je predvodio Miloš Obrenović.
O STRAŠNIM merama represije koje je uveo Sulejman-paša svedoče i turski izvori. U memoarima Ibrahima Manzur-efendije kaže se da je “u Beogradu izvan Stambol kapije, preko Terazija, prizor bio jeziv: na sve strane ljudska tela na kolju, na zemlji, iskasapljena i unakažena, oko njih čopori pasa. Kužni smrad leševa trovao je vazduh”.
Pored svih tih nevolja, u Srbiji je u to vreme zavladala i kuga. U aprilu i maju 1813. godine u Beogradu je umiralo od deset do petnaest ljudi dnevno; mrtvaci su noću tovareni na kola i bacani u Dunav.
Iz Zemuna, Karađorđe je prešao u manastir Fenek, a onda su ga austrijske vlasti internirale u Petrovaradinsku tvrđavu. Pošto je Porta tražila njegovo izručenje Turskoj, austrijska vlada, da se ne bi zamerila Rusima, izdala je nalog da se vožd premesti u Grac. U ovaj austrijski grad Karađorđe je stigao u februaru 1814. godine zajedno sa najstarijim sinom Aleksom. Najpre je bio smešten u gostionici "Kod grada Trsta", a kasnije je dobio stan na adresi Kalmeliten plac broj 51, ispred koga je postavljena straža.

KADA su "Bečke novine" 7. marta 1814. godine objavile vest da je ruski car Aleksandar Prvi unapredio Karađorđa u čin general-lajtnanta i dodelio mu najviši ruski orden Aleksandra Nevskog, vojni komandant Graca princ Hoencolern uputio je Ratnom savetu u Beču pitanje da li ovo visoko rusko priznanje povlači i promenu ponašanja prema srpskom vodžu. Dobio je odgovor da se prema Karađorđu treba odnositi kao prema oficiru u rangu pukovnika.

Kao i ostale ustaničke starešine koje su prešle u Austriju, i Karađorđe je živeo u oskudici i nemaštini. U austrijskim arhivama pronađeno je jedno Karađorđevo pismo upućeno Generalnoj komandi u Gracu gde on oštro protestuje protiv postupaka prema njemu i njegovoj porodici: "Prebegao sam pod zaštitu Njegovog carskog, kraljevskog i apostolskog veličansta (Josipa). Mesto očekivane zaštite, zemunski oficiri i činovnici ne samo da su meni, mojoj ženi i deci opljačkali celo naše imanje, nego su moju ženu i ćerke, na neki način koji je kod moje nacije sramota za ženski rod, po celom telu pretraživali... nadamo se da Njegovo veličanstvo neće dopustiti da gladujem, nego će mi ili odrediti izdržavanje prema mome činu ili će mi vratiti novac i dragocenosti".

Nevolje Krađorđeve su prestale kada je ruska vlada donela odluku da se njemu i ostalim ustaničkim vođama dozvoli dolazak u Rusiju. Jedan visoki ruski činovnik doneo je pasoš za Karađorđa i srpski vožd je krajem avgusta 1814. godine napustio Grac i preko Zagreba i Karlovca stigao u Rusiju, nastanivši se u gradu Hotinu u Besarabiji.

K R A J