Stopama Marlene Ditrih

Piše: Kosta Dimitrijević
PROLAZILE su godine, decenije. Gledao sam Ljubinku - Bobu Bobić na pozorišnoj sceni i filmskom ekranu, oduševljavajući se njenim vrhunskim komičnim kreacijama Feme ("Pokondirena tikva"), gospa Mice ("Vlast") i Živke ("Gospođa ministarka"). Povremeno bismo se susretali na ulici i u raznim beogradskim kafanama, najčešće u "Mažestiku" ili Klubu književnika, gde sam s uživanjem slušao Bobine vesele upadice i doskočice, vragolaste primedbe, a kada je bila izuzetno raspoložena i po koju zanimljivu pričicu i anegdotu. Slušajući takva Bobina neobavezna ćaskanja i ponekad čak i dosta neukusne pošalice na tuđi, ali i na svoj račun, obavezno začinjene najgrubljim psovkama, onaj ko je nije poznavao bio bi zapanjen, činilo se da prosto ne veruje u ono što čuje od te nekadašnje lepotice, koju su u starijem dobu neki sagledavali kao neku vrstu "nadžak-babe" ili "lajave Kate", kako bi i sama sebe nazivala. A oni drugi, koji su godinama delili dobro i zlo sa Bobom, one šokirane njenim ponašanjem uveravali su da je to "divna, plemenita duša", ali "veoma osetljiva i ranjiva", pozleđena ranijim neprilikama koje su joj se događale. A o tome Boba nije htela ni najbližima da govori, tako da su njena povremena gunđanja, prijatelji tumačili kao nužnu odbranu od pritisaka javnosti i radoznalih novinara. Jer, na pitanja onih kolega koji su težili senzacionalizmu, Boba je najčešće reagovala veoma grubo i odbojno, služeći se obilno rečnikom uličnog žargona. Iz svoje beležnice prenosim jednu anegdotu, kako je šezdesetih godina u Klubu književnika Boba šokirala Ivu Andrića, koji je, inače, bio njen veliki poštovalac.

DOŠAO jedne večeri uglađeni Ivo Andrić na večeru u Klub književnika, naklonio se ljubazno svojoj staroj poznanici Ljubinki Bobić, koja je sa nekim mlađim društvom sedela za susednim stolom ispijajući ko zna koju čašicu konjaka, pa zatraži od kelnera jelovnik. Dođe, odmah, vlasnik restorana čuveni Iva Kusalić, pa nabroja Andriću sve same specijalitete, koje je poznati pisac, inače gurman, znao da izabere, a na njegov mig mlađi kelner začas i postavi sto... Očekujući naručeno, Andrić, pateći od fobije čistoće, najpre belom salvetom izbrisa sve postavljene tanjire, a potom braneći se od nepoželjnih i zalutalih klica, pređe i na čaše... Posmatra taj uobičajeni Andrićev ritual Boba, pa mu se odjednom obrati oštrim glasom dovoljno jasnim da čuje cela sala: "Dragi moj Ivo, bolje da se manete uzaludnog glancanja tih tanjira i čaša, jer za vas nema opasnosti da u ovom Klubu dobijete sifilis pošto tu dolaze sve sami pederi i drkadžije!" U sali mukla tišina, nesrećni Andrić znajući za Bobine grube, često šokantne ispade, najradije bi se pretvorio u noja skrivene glave ispod stola, a ovako dok su se svi okolo smejali, samo joj pripreti prstom kao nestašnom detetu...

U STARIJIM godinama Boba kao da je nerado govorila o prošlosti, činilo bi se da bi najradije od nje - pobegla. "Kakva prošlost!" jednom mi je kazala. "Živi za danas! Od danas do sutra ako hoćeš da budeš srećan... Nemoj nikad u kafani da pričaš o prošlosti, jer je ona u svakog dosta zajebana. A ako već moraš da govoriš o prošlosti, onda joj se podsmevaj! Pomeni samo vesele, komične događaje... Eto, danas se najradije sećam kako sam u onom prvom 'drvenom' 'Manježu', koji je 1927. izgoreo kod Cvetnog trga, svojim vragolijama zasmejavala publiku, kao i potom u onoj novoj zgradi na Vračaru, koju je Stupica posle oslobođenja upropastio. Gledajući u tim sentišmentiš ulogama u meni tek rođenu zvezdu, zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor 'Politike' Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih... Međutim, taj moj tadašnji veliki prijatelj Vlada Ribnikar nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, nego je to zaista bila lepa romansa... A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete... Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom, u društvu novinara Lole Dimitrijevića..."
(Nastaviće se)