Šesto Nušićevo čulo

Piše: Kosta Dimitrijević
LJUBINKA Bobić nije volela da joj se spomene ni godina rođenja. Govorila je: "To fini svet u inostranstvu izbegava. A naši primitivci, sve bi izneli na pijacu... Zato i ja, ko Nušić, često namerno izvrćem neke podatke o sebi. Jednima u novinama kažem jedno, a drugima suprotno, pa posle neka utvrde šta je tačno."

O svom prvom susretu sa Nušićem, ispričala mi je:

- Bio je rat, onaj prvi, svetski... Izbegli smo u Kragujevac. Moji roditelji, sirotinja božja, te 1915. godine pošalju me u Skoplje. Mene, jedinu od petoro dece upute tamo kao preporučeno pismo kod naših imućnijih rođaka Elzovića, kod kojih sam za hranu radila kao neko slušče. Ali, kako sam odmalena volela da se kinđurim i svašta od šarenila navlačim na svoje mršavo ko kljuse telo, pa kad se pojavim na ulici zasmejavam komšiluk, moji rođaci su brzo uvideli da će slabo da se ovajde od moje pomoći u kući... I tako, svakodnevno, odlazila sam u šetnju do skopskog Narodnog pozorišta, čiji je tada Nušić bio upravnik. Naravno, to tada nisam ni znala. Stojim tako opčinjena, gledam u pozorišnom izlogu slike poznatih glumaca - Pere Dobrinovića, Milorada Gavrilovića, Žanke Stokić i drugih, čija se imena upinjem da pročitam sa plakata, domišljajući se kako da bez dinara uđem na predstavu. A utom mi priđe i oslovi me jedan besprekorno odeven, simpatičan čika s crnim brkovima, koji me je upitao: "Šta radiš tu, mala?" Šta da mu odgovorim, nego da - gledam taj pozorišni plakat.

SUTRADAN, ugledavši kako zurim u pozorišni izlog, taj isti čika me upita: "Da li voliš pozorište?" Potvrdno klimnem glavom, a on mi onda predloži da zajedno gledamo generalnu probu. I odvede me pravo u upravnikovu ložu. Tada sam saznala da je to čuveni komediograf Branislav Nušić... I toliko se splela da ne znam ni koji sam komad gledala, bilo je nešto iz narodnog života... Posle probe, Nušić me pita da li mi se dopala predstava i predloži mi da statiram. To sam prihvatila sa oduševljenjem. Kad sam se prvi put pojavila na otvorenoj sceni, nije bilo srećnije na ovom svetu... Ali, rođaci nisu hteli da razumeju to moje "izigravanje", pisali su mojima u Kragujevac... Tako su me poslali mojim roditeljima, očajnim što im kćer ode u vagabunde, u kurveštije, kako su onda nazivali glumce. Dobila sam tada i batine, ali to nije pomoglo da se izlečim od ljubavi prema pozorištu... Posle rata, vrativši se u Beograd, nastavila sam školovanje, ali zbog mojih đavolskih ispada, često sam za kaznu bila vučena za uši, dobijala packe i stajala iza furune. Međutim, na dan školske slave Sveti Sava, uvek sam s uspehom recitovala onu pesmu koja počinje: "Ko udara tako pozno/u dubini noćnog mira..." I dobijala silan aplauz, a učiteljica mi je prorekla da ću biti - glumica... Posle završena tri razreda Ženske radničke škole, kada me je 1920. godine Nušić slučajno sreo na ulici, ne pominjući onaj moj raniji "skandal" što sam bez objašnjenja napustila statiranje u Skopskom pozorištu, opet me upita: "Mala, hoćeš li u pozorište? Valjda je osetio da sam rođena za pozorište, a njega to osećanje nije varalo... Znajući da neću dobiti saglasnost od svojih, zamolila sam Nušića da mi najpre napiše preporuku za zagrebačko pozorište zbog familijarnih razloga. Tako je Nušić i napisao u pismu: "Šaljem vam ovu devojčicu punu temperamenta i živaca - iz familijarnih razloga." Posle sam promenila odluku...

TADA mi Nušić reče da se javim Milanu Prediću. Od susetke na Topčiderskom brdu, gde smo tada stanovali, pozajmim moderan, ogromni šešir sa zadenutim šarenim perjem od "rajske ptice", obučem njenu haljinu i natakarim pelc oko vrata, pa navučem bele rukavice do lakata... pa sve vrckajući kukovima pođem onako malena a doterana tako da su neki mangupčići za mnom povikali: "Vidi ovo malo, rođeno kurvinče!" Umesto odgovora u vidu uobičajene psovke, kako sam izigravala otmenu damicu isplazim ja njima (da im ne ostanem dužna) samo jezik, pa pravo u Narodno pozorište, gde zapanjenom portiru koketno kažem: "Imam sastanak sa gospodinom Predićem..." On me gleda čudno, zna da je upravnik Predić okoreli neženja u godinama, ali ko zna možda se sad matori uspalio, pa me bez daljih objašnjenja pusti gore na sprat. Tako, banem u kancelariju Predićevu kojem odmah kažem: "Preporučio me gospodin Nušić. Hoću da budem glumica!" Gleda me sad Predić zapanjeno dok su se svi oko nas smejali, on odjednom sasvim ozbiljnog glasa reče: "Gospođice, angažovani ste!" To je on kazao kao gazda u kupleraju, ali s tom razlikom što je naredio da mi se odmah donese ugovor na potpis. Mora da mu je Nušić nešto pre mog dolaska, ipak, rekao.
(Nastaviće se)