Dama oštrog jezika

Piše: Kosta Dimitrijević
TAMOŠNJI obožavaoci u Moskvi čekali su Ljubinku Bobić pred garderobom za autograme.

- E, to je posebna priča. Bogme, pred izlazak na scenu uhvatila me trema kao nikad. Nije mi čak ni cigareta pomogla. Sva sam se počela tresti ko u groznici. A svi ostali glumci oko mene ćute kao da su u crkvi, pa ti ja guknem: "Eh, da mi je da drmnem jednu votku, odmah bih vaskrsla!" Ali, nije bilo više vremena za piće, pozvali su me pred publiku... i dalje se više ničega ne sećam... Samo, prekidali su me povremeno smehom. I to kakvim smehom? Urnebesnim, pa onda - pljesak! A tek kad se na kraju spustila zavesa i ja ih onako, po običaju, oterala gde ne treba, poklici oduševljenja nisu prestajali! I tako sam s uspehom položila svoj najteži ispit. A posle navalili na moju garderobu, pa me zasuli pitanjima... Tako, jedan ljubitelj me pita: "Skažite, kak vi to tak odlično igrate?" Odgovorih: "Na reči!" "A vi to tak’ jednostavno kak’ velikij Gogolj", dade mi taj čovek kompliment. A ja mu nisam ostala dužna, nego mu uzvratila: "Vi znate za onaj čuveni Gogoljev savet umetnicima, da do jednostavnosti - treba dorasti! E, toga sam se držala igrajući Živku ministarku..."

SLEDEĆE viđenje sa Bobom imao sam povodom molbe mog dobrog prijatelja Bore Đorđevića, urednika zagrebačke "Arene", koji me je zamolio da mu radi intervjua ugovorim sastanak sa poznatom glumicom. Setivši se da je Bora napisao lep portret njenog, pored Rakitina omiljenog reditelja Branka Gavele, sa kojim je sarađivala u Šekspirovom repertoaru, Boba je odmah dala pristanak, zakazavši nam sastanak u pet po podne u kafani "Sunce". U beležnici pod tim datumom 1975. godine ostalo je zapisano:

Dok se Bora zadržao u prodavnici cveća, tačno u pet našao sam Bobu u polupraznoj sali restorana, kako iz džezve naliva kafu, pa opazivši me uz pozdrav, upita:

- Gde ti je onaj pajtaš iz Zagreba? Da me nisi preš’o?

Nije bilo potrebno da Bobi išta objašnjavam, jer se utom iza mene već pojavio kolega Bora, poznat po svom uglađenom, kulturnom ponašanju, koji joj uz rukoljub podari buket žutih ruža. Očigledno iznenađena tim Borinim galantnim postupkom, Boba kao ubodena od ružinog trna povuče ruku, pa ne mogavši da se suzdrži od smeha odvali:

- Kaj ne to je za krepat, gospodine Boro, da kažem ko vaši Zagrepčani! Vi ste me sada podsetili na jednu ličnost iz moje komedije "Otmeno društvo". Nemojte da me potresate, u ovim samoupravnim vremenima sa vašim galantnim ponašanjem.

- To je od vas lepa pažnja. Ali, sada sam se našla na velikoj muci, jer patim od slabosti da ništa ne uvijam govoreći okruglo na ćoše, nego, volim, brate, da skrešem istinu u oči, najčešće uz odgovarajuću psovku.

- Pa, gospođa Ljubinka, i ja sam po rođenju Srbin - odgovara joj Bora - ništa ne smeta ako i date oduška svom burnom temperamentu. Pa, ako i psujete staviću samo prvo slovo i tačkice...

- E, to ne ide - reče odsečnog glasa Boba. - to nije - ono! To se zove izneveriti ono pravo, svetu istinu! Ja, ne pristajem na nikakve tačke kad nekog pošaljem tamo gde mislim da mu je mesto... Dobro, ajde, de, pristojan ste čovek pa neću da vas dovedem u nepriliku. Obećavam, trudiću se koliko mogu da pri ovom razgovoru izostavim nezgodne izraze. A neću se ljutiti ako ih i vi u svom članku jednostavno izbrišete, samo, nikako ne stavljajte tačkice! Jesmo li se sporazumeli?

Bora izvadi iz tašne mali magnetofon ali se Boba odlučno usprotivi:

- Ni govora o ovakvom snimanju! Vi, kao čovek finih manira znate ko većinom daje intervjue u javnoj kafani? Doduše ja najviše volim da sedim i mlatim praznu slamu po kafanama... Naročito, uveče, premorena posle naporne predstave, u želji da malo danem dušom, najčešće naručim koje žestoko piće, tek toliko da uz koji dim iz cigarete dođem sebi, da se vratim u normalni kolosek. A znate, šta mi se, sad skoro, desilo u restoranu "Bosna"? Dođem pred ponoć, a tamo svi stolovi zauzeti. Stanujem preko puta tu u Majke Jevrosime, ali mi se ne ide u onu moju pustinju. Sednem kraj jedne ženske, a ona čim sam naručila duplu ljutu, upita: "Odakle ste, gospođo?" Šta ću, kažem: "Iz ove ulice..." Onda će, opet, ta ženska: "Mislim iz kojeg ste mesta?" "Pa, ako ćete istinu, došla sam iz ... materine!", odgovorim. Ona me zapanjeno pogleda, pa se brzo izgubi u noć... A ja, stvarno, ne volim one previše radoznale. Šta mogu, kad mi se ne da da pobegnem od svoje prave prirode.
(Nastaviće se)