Do poslednjeg daha

KAO i bogomdana glumica Žanka, koja je svoju Živku "ministarku" najviše oživljavala intuicijom, uvek u nadahnuću nešto joj dodajući, slično je činila i Ljubinka Bobić, trudeći se da smeh, po Nušićevoj težnji, prožme i parter, kao i sve tri pozorišne galerije.
- I tu, u stvari, običnu, patrijarhalnu, prostu ženu sa težnjom da sebe potpuno izmeni u periodu svoje kratkotrajne vlasti, trudila sam se da verno dočaram, da se prosto pretopim, poistovetim, tako da su me, kao i Žanku, pri susretu na ulici neki umesto imenom oslovljavali sa "Gospođa ministarka". A ima li većeg priznanja za glumca? Naročito sam se trudila da postignem kreativnu kulminaciju u završnoj sceni, kada padom vlade, očajna bivša ministarka postajući opet obična žena, u svom ogorčenju poručuje publici: "Biću ja opet ministarka, videćete!" I tada, obično na svoju ruku, dodam, uz odgovarajući gest rukom, otprilike: "`Ajde, sad idite kući i nosite se u..." Publika vrišti od smeha, pljesak prolama gledalište, pa to moram da ponovim i dva-tri puta...

Povodom tih poruka dobijala sam od svoje publike i pisma. Tako, jedan Lala iz preka mi piše: "Draga Bobo, divno ste igrali Živku ministarku, al` tako nam je bilo teško kad ste nas oterali spavati". A braća Srbi, posle predstave, tapšu me po ramenima, pa kroz smeh kažu: "A ti nas, Bobo, na kraju sve otera u lepu materinu!" Šta mogu kada smo nacija koja voli da psuje. Kad to činim i meni je nekako lakše u duši i na srcu.

IMALA je u mladim godinama kao "glumica - luksuz" ili "mondenka", kako je za sebe govorila, buran život, ali njena jedina, prava ljubav, bilo je pozorište. Jednom, sećam se da mi je kazala: "Kao i vi novinari što imate najbolji period najviše desetak godina, tako su i moji najveći uspesi u Narodnom pozorištu bili od 1923. do 1940. godine". Nisam se složio s tim Bobinim mišljenjem. Ona je i posle penzije ostvarila nekoliko odličnih uloga postižući lepa priznanja. Posebno 1961. godine, kada je dobila Nagradu za životno delo.

- Jeste, to su mi dali čim me oteraše u penziju - kazala je Boba ogorčeno. - Koji mi je đavo kriv kad sam počela mlada da igram, pa u najboljim godinama napunila staž. Pa, kad hoćeš da uđeš u svoju kuću, a to je za mene moje pozorište, novi portir te i ne poznaje, traži propusnicu! E, to je da pukneš od muke.

Verovatno ogorčena zbog takvog ponašanja administarcije, Boba nije volela proslave ni svog, a kamoli pozorišne jubileje.

Na svečanoj proslavi 100. godišnjice Narodnog pozorišta primetilo se Bobino odsustvo na pozorišnoj sceni i u dvorani. Za to vreme Boba je sedela za svojim stolom u pozorišnom bifeu. A kad je jedan od zvaničnika prišao da joj čestita veliki pozorišni jubilej, Boba ga je po svom običaju oterala u mesto rođenja, odbrusivši mu: "Nije, bre, meni sto godina, nego ovom pozorištu. Nego, umesto da mi čestitaš jubilej, bolje mi naruči piće!"

Kad god je tokom poslednjih njenih godina na repertoar stavljana "Gospođa ministarka" Boba bi živnula, bila kao preporođena.

U ŠTAMPI je bilo najavljeno da će Ljubinka Bobić svoju poslednju 265. predstavu "Gospođe ministarke" odigrati 8. novembra 1978. godine. Na ranija novinarska pitanja dokle će igrati Živku ministarku, Boba bi uvek odgovarala "Dok ne padnem mrtva!", ali ovog puta, valjda se prvi put u životu požalila: "Nešto sam bolesna, ali nisam htela da otkažem predstavu. Ne ide, narod kupio karte!" I ta čarobnica i vladarka smeha u 81. godini, iako bolesna, s krajnjim naporom, maestralno je odigrala svoju životnu, poslednju ulogu.

Tog istog dana Boba je svojim obožavaocima priredila neuobičajeno, veliko iznenađenje sa serijom svojih fotografija preko cele strane "Večernjih novosti" (broj od 8. oktobra 1978) prkoseći onim, kako je Boba govorila "belosvetskim današnjim karakondžulama" što su na Bitefu umesto glumačkih kreacija neumorno pokazivale svoje obnažene grudi i zadnjice. Velika glumica je dozvolila da se objavi njen golišav poster iz tridesetih godina uz komentar: "To su grudi". Objavite da se vidi da su naše predratne glumice imale šta da pokažu! I dodala da se i ona u mlađim godinama pojavljivala na sceni dopola gola u ulozi Šoove drame "Cezar i Kleopatra" (1933).

Samo nepuni mesec posle poslednje predstave "Gospođe ministarke", najpre, preko Radio Beograda, bila je oglašena Bobina iznenadna smrt. Nije umrla kao što je priželjkivala na pozorišnoj sceni, nego u snu - izdalo je srce u njenoj skromnoj garsonjeri 3. decembra 1978. godine.

Kraj