Put velikog rizika

Piše: Ranko ĐUKIĆ
KADA je u trećoj nedelji maja 1943. godine Prosper stigao u London avionom, kojim je upravljao Derikur, odbio je uputstva da bude spreman za savezničko iskrcavanje na evropski kontinent. Ma koliko zvučalo čudno, to je bio gest nepoverenja u njegovu razgranatu mrežu, jer je podatak bio - lažan. Naime, Prosper, a možda i oficir koji ga je upućivao, bili su namerno dezinformisani, kako bi se i na taj način unela zabuna među Nemce, ukoliko bi od njih, nekim slučajem, dospeo ovaj podatak.
Prilikom tih londonskih susreta, Prosper se, najposle, odlučio da izrazi sumnju u Derikurovu pouzdanost. Smatrao je da mu je to, kao rukovodiocu mreže, i obaveza. Izgleda, međutim, da su se u Londonu poprilično oglušavali o njegove žalbe, iz čega se može zaključiti da je priroda Derikurove misije bila odranije poznata centrali u Londonu. Prosper je reagovao pomalo neočekivano, ali izgleda sasvim logično: zatražio je da ga po povratku u Pariz ne dočeka Derikur nego - drugi agent.
Taj agent ga je i dočekao, ali se posle toga Prosper povukao u duboku setu i potištenost. Promenio je stan, ne saopštavajući nikome novu adresu, smestio se u nekom prenoćištu za siromašne. Ni sa kim nije razgovarao o razlozima svoje uznemirenosti. Da li je slutio da mu je na tragu nemačka obaveštajna služba? Možda je sumnjao da služi kao pion u nekom zamršenom, za njega nedokučivom poduhvatu?
U NOĆI između 22. i 23. juna petnaest oficira nemačke bezbednosti provalilo je u prljavi mali hotel, u kome je Prosper stanovao. Nisu ga našli, ali su tu ostali do jutra i uperili cevi pištolja kad se Prosper pojavio na vratima svoje sobe. Odveli su ga u centar na saslušanje. Prosper je bio uveren da je posredi izdaja, jer se u taj hotel uselio tek pre tri dana. Nemci su odmah pokazali da dobro znaju i njegovo pravo ime i njegovu ulogu. Trebalo im je, međutim, nešto više, pa su ga u prvi mah saslušavali čak 64 časa, ne dajući mu za to vreme ni odmora, ni hrane, ni vode, prisiljavajući ga da neprekidno stoji u stavu mirno. Pitanja su pljuštala bez prestanka, ali Prosper nije odao ništa što bi bilo vredno pažnje.
Prospera su najzad otpremili u berlinsko sedište Gestapa, da bi ga uskoro i streljali, a njegovo telo spalili. Taj događaj je primljen s velikom zabrinutošću i u Londonu, kome nisu ostale nepoznate ni sumnje koje su se u poslednje vreme širile u odnosu na Derikura. Ali, ništa nije preduzeto da on bude doveden u Englesku ili likvidiran, već mu je, naprotiv, ukazano još veće poverenje. Prosper i mnogi drugi pripadnici francuskog Pokreta otpora pali su u nemačke ruke, ali je Derikur - preživeo. Nastavio je da radi kao vazduhoplovni saobraćajac za parisko područje, iako su Nemci sve znali o njemu, a Englezi bili upozoreni da je reč - o izdajniku. Ali, kako su se optužbe protiv njega množile, odlučeno je da se povede istraga.
FEBRUARA 1944. Derikur je dobio nalog da blizu Anžea dočeka avion sa šestoricom engleskih agenata i jednim majorom, u koji je trebalo da se ukrca šest engleskih agenata, koji su se nalazili u bekstvu. Major koji je stigao tim avionom primio je begunce u letilicu, a potom je Derikuru stavio do znanja - da bi i on trebalo da leti na Ostrvo. Derikur se tome usprotivio, rekao je da je to nemoguće, da do zore mora da ukloni tragove uzleta, koje bi, u suprotnom, Nemci otkrili. Major je popustio, pošto mu je Derikur obećao da će biti spreman da poleti do Londona za pet-šest dana, sa uzletišta kod Tura. Avion je, tako, poleteo bez njega.
Bila je to prava prilika za Derikura da se skloni kod svojih nemačkih prijatelja, ako je, odista, bio njihov saradnik. Ali, i pored toga što je zaključio da mu London ne veruje i da bi mogao biti likvidiran kad se nađe s druge strane Lamanša, Derikur je odlučio da otputuje iz Francuske. Nije, međutim, hteo da ostavi samu svoju suprugu, jer bi je u tom slučaju Gestapo sigurno uhapsio. Pre nego što je krenuo u London, posetio je rukovodioca nemačke obaveštajne službe i upitao šta bi za njih mogao da uradi u Londonu. Kao što se i očekivalo, zatražili su od njega da im otkrije vreme i mesto savezničke invazije.
Kad je Derikur sa suprugom dospeo u London, bio je obasut neskrivenom ljubaznošću i poštovanjem. Dobijali su sobe u najluksuznijim hotelima, a sve račune plaćala je londonska centrala. Pa, ipak, 11. februara sastalo se tajno sudsko veće, koje je imalo zadatak da dobro prouči Derikurova dela. Tada je utvrđeno da je on, bez ikakvih šteta na avionima ili opasnosti za posadu na tlu, organizovao gotovo petinu celokupnog britanskog tajnog prometa s Francuskom, u to vreme. Odsustvo žrtava nije, međutim, isključivalo ni mogućnost izdajstva.
Derikur ni tom prilikom nije sakrio svoje veze s nemačkom obaveštajnom službom, ali je dodao da je o tome svojevremeno obavestio svoje engleske naredbodavce i da mu je rečeno - da tako nastavi.
(Nastaviće se)