Dupli notni ključ

Piše: Ranko Đukić
U HRONIKAMA je ostao zabeležen kao - Albert van Lup. Izvesno je, međutim, da to nije bilo njegovo pravo ime. "Kum" mu je, ali tek posle završetka Drugog svetskog rata, bio šef FBI Huver, koji će dodati da se radilo o čoveku pedesetih godina, crnomanjastom, plahom a povučenom, korpulentnom, sa naočarima zamašne dioptrije. Po nacionalnosti je bio Holanđanin.

Van Lup je još za vreme Prvog svetskog rata služio u nemačkoj obaveštajnoj službi, u svojstvu tehničkog specijaliste u američkoj vojsci. Čim su Amerikanci 1941. stupili u Drugi svetski rat, Kanaris uzima Van Lupa ponovo u svoju službu. Posle pažljive i svestrane špijunske obuke Van Lup biva poslat u Madrid, koji je u to vreme bio jedan od najznačajnijih špijunskih centara u Evropi. Zadatak Van Lupa prevazilazio je, međutim, granice Starog kontinenta, njemu je naloženo da se na svaki način prebaci u SAD.

U Madridu se odmah obratio američkom poslanstvu, gde je, po instrukcijama nemačkih poslodavaca, trebalo da izjavi da je prisilno angažovan za nemačku obaveštajnu službu, a da bi on želeo da sarađuje sa Amerikancima. Nemci su znali da Van Lup, da bi otklonio mogućno nepoverenje, mora da otkrije šifru kojom se služio u kontaktu sa centralom. To mu je i odobreno, ali mu je data druga, koju je trebalo po svaku cenu da sačuva od Amerikanaca, ukoliko "zagrizu". U svakom slučaju, Nemci su se nadali da će Van Lup dospeti do Amerike, bilo kao dezerter, bilo kao čovek koji je angažovan da radi kao obaveštajac.

VAN Lup je u španskoj prestonici izjavio Amerikancima da je prihvatio ponudu Abvera samo zato da bi došao do informacija korisnih za saveznike. Za potvrdu ovih svojih reči, otkrio je Amerikancima i onu drugu, rezervnu šifru, potom i termine u kojima je trebalo da se javlja Nemcima, talasne dužine i pozivne znakove svojih radio-emisija, a poverio im je i tajne znakove kojima će Nemci proveravati da li poruke šalje on sam ili neko drugi. "Osnovu" za rad ovom špijunu činio je neki holandski molitvenik, a uputstva za vezu bila su vrlo vešto skrivana, i to nevidljivim mastilom, među notama i muzičkim ključevima partiture danske državne himne.

Sve to je Van Lup otkrio američkim predstavnicima u Madridu, iz čega su oni zaključili da se radi o istinskom nemačkom špijunu, te bi prema tome i njima mogao da bude od lepe koristi. Odmah je preko Lisabona i Buenos Ajresa bio poslat u SAD. Krajem juna 1943. godine, Van Lup je već u Njujorku, u privatnom stanu, ali pod stražom, u kvartu Kvins. Njegove šifre i ostala uputstva uzeo je američki stručnjak za telegrafiju, zaposlen u Radio-obaveštajnoj službi pri federalnoj komisiji za komunikacije.

Bio je kraj septembra kad je u Hamburg, na severu Nemačke, poslat iz Njujorka prvi izveštaj, sa potpisanim Van Lupom, u stvari, sročen od obaveštajaca FBI, smišljenom mešavinom tačnih i lažnih podataka. Posle izvesnog perioda rezervisanosti, u Hamburgu su poverovali tim izveštajima. Ali, kad je od Van Lupa stiglo pismo napisano nevidljivim mastilom, kojim objašnjava da je izvršio zadatak, u Abveru su bili uvereni da je sve ispalo kako je zamišljeno.

VAN Lup im je, ostim toga, javljao da je posle saslušavanja i držanja pod prismotrom od Amerikanaca, pušten na slobodu, da bi potom dobio zaposlenje kao noćni upravnik hotela "Henri Hadson", u 57. ulici, a ovaj je neobično prikladan za realizovanje njegovih obaveštajnih planova. Tu su, uglavnom, boravili američki oficiri, na putu za evropsko bojište, u Veliku Britaniju. Bio je, kako je Van Lup napisao Nemcima, u prilici da vidi spiskove transportnih brodova koji su isplovljavali iz njujorške luke, prevozeći vojnike ka Evropi, a kombinujući ih sa podacima o oficirima koji odsedaju u njegovom hotelu, dolazio je do naziva gotovo svih divizija koje iz SAD kreću u sastav invazionih trupa ka evropskoj obali Atlantika.

Ove podatke, razume se, nije slao Lup nego neko drugi u njegovo ime. I mahom su bili tačni. Verovalo se, naime, da će oni kad-tad Nemcima biti dostupni, a ova veza je omogućavala Amerikancima da protivniku dostave i hrpu lažnih podataka o divizijama koje uopšte nisu postojale, kako bi stekli krivu sliku o obimu i karakteru predstojeće invazije. Da li su Nemci poverovali ovim izveštajima? Odgovor bi, po svemu sudeći, mogao da bude potvrdan. Dalo bi se to zaključiti i iz sume koju su poslali Van Lupu - do februara 1944. godine od Abvera je na njegovu adresu stiglo oko 55.000 dolara.

Pod imenom Van Lupa FBI je nemačkom Abveru poslao ukupno 115 izveštaja, ali kad su posle rata Amerikanci u Hamburgu zaplenili njegov dosije, doživeli su pravo iznenađenje. Abver je od svog njujorškog izvora primio ne 115 izveštaja nego 231, od kojih se neki nisu zasnivali na kodu onog holandskog molitvenika, koji je Van Lup galantno i pri prvom viđenju pokazao Amerikancima.
(Nastaviće se)