Princeza - tajni agent

Piše: Ranko ĐUKIĆ
NjENO konspirativno ime je bilo Madlen. A zvala se Nur Inajat Kan, pri čemu je treća reč u njenom nazivu bila oznaka najvišeg društvenog ranga. Ona je, naime, bila indijska princeza. Njen otac - Inajat Kan - bio je vođa sufita, mistične muslimanske sekte, a za ovu princezu se pričalo da je bila direktan potomak sultana Tipua, koji je u 18. veku bio poslednji islamski vladar u južnom delu Indije, veliki ratnik i još veći spletkar.

Inajat Kan je sa ženom krenuo u Eropu da bi na "starom kontinentu" osnovali sufitske "lože blagoslova". Zanimljivo je da njihov misticizam nije ostao bez odjeka, čak i kod znamenitog ruskog monaha Grigorija Raspućina, tobožnjeg čudotvorca i iscelitelja i carskog miljenika u tadašnjoj Rusiji. Ovaj mužik je uredio da Inajat bude primljen u Kremlj, da sa ženom tu i odsedne, za vreme svog boravka u Moskvi. Tu je, na samu Novu godinu 1914, rođena i princeza Nur.

Burni događaji koji su uskoro zahvatili ovu zemlju pa i celu Evropu prisilili su viđene Induse da se odatle uklone i da se posle mnogo pustolovina skrase u Parizu. Tu je Nur (pravo značenje - svetlo ženstvenosti) pošla u školu, stekla srednje muzičko obrazovanje, a pred samo izbijanje Drugog svetskog rata zarađivala hleb kao pisac dečjih priča za pariski radio.

UOČI nemačkog upada u Francusku, sa bratom Vilajatom, Nur beži u London, gde se prijavljuje u Ženski dobrovoljački vazduhoplovni korpus, gde pod imenom Norah Baker završava obuku za radio-telegrafistu. U očekivanju ratnog rasporeda, ugledala je obaveštenje kojim se devojke koje su završile radio-telegrafski kurs pozivaju da se, ako žele, prijave za "specijalne zadatke". Uslov je bio: znanje francuskog jezika, a princeza ga je ispunjavala. Prijavila se, i posle kratkog proveravanja, primljena je u - Ženski bolničarski korpus, mada samo formalno. Verovalo se da će neprijatelj biti milosrdniji prema bolničarkama nego prema ženama-vojnicima, ako im dopadnu šaka.

Odmah zatim, Nur biva primljena u Vazduhoplovni pomoćni korpus i to je jedna od prvih u nizu tajni koje do dana današnjeg okružuju ovu neobičnu ženu. Zašto je ona uopšte primljena u takvu jedinicu? Jedan njen nastavnik rekao je, doduše, da je Nur bila "divno, čudno, sanjarsko biće, previše upadljive spoljašnjosti - jedna od onih žena za koje se kaže: `jednom viđena - nikad zaboravljena`". Njeno držanje i vladanje, njen ponositi, graciozni hod, strani naglasak u francuskom govoru, sve to je moralo da privuče pažnju, a to je bilo teško spojivo sa zadacima koje je ova ljupka žena primila na sebe. Plaha, nežno građena, crnih očiju na maslinasto zagasitom licu, uokvirenom dugom crnom kosom, Nur je ostavljala utisak krhke, mlade žene, kojoj bi najmanje pristajali, često surovi, poslovi obaveštajca.

SAČUVANO je mišljenje njenog glavnog učitelja konspiracije, koji je posle obuke o njoj podneo negativan izveštaj, dodajući da je "previše emocionalna i impulsivna" da bi došla u obzir da postane tajni agent. Drugi su tvrdili da ima karakter "tvrd i elastičan kao najbolja sablja". Onaj učitelj će posle rata još zabeležiti: "Odista sam preduzeo sve što sam mogao, a zapravo sam mnogo reskirao zahtevajući da se ne dopusti da Nur ode u Francusku kao agent. Ona je bila ne samo previše osećajna i osetljiva nego je... zbog nedostatka iskustva bila veoma ranjiva kad je u pitanju konspiracija."

I drugi njen nastavnik je tvrdio da Nur "nema nikakvog osećaja za konspiraciju", da bi došao da još "ima labilnu i temperamentnu ličnost, pa zato veoma sumnjam da je prikladna za operativne zadatke". Uprkos takvim ocenama, u globalu je zaključeno da je Nur - "prihvatljiva". Istina, u to vreme britanska obavetšajna služba je oskudevala u radio-telegrafistima, a za nepovoljne izveštaje o kvalitetima ove princeze jedan od njenih pretpostavljenih je dopisao svoju primedbu: "Koješta!"

Zajedno sa još dve agentkinje, Nur se spustila u Francusku, u noći između 16. i 17. juna 1943. godine u blizini Le Mana. Pričalo se kasnije da su tom prizoru, zbog navodne izdaje, već prisustvovali nemački agenti, skriveni iza živice divljih ruža, koja je opasivala livadu na koju se devojke spustile. Ako je to istina, onda je malo verovatno da su se nacisti zadovoljili samo lepim prizorom koji se pred njima ukazao. Jer, pustili su devojke da krenu ka železničkoj stanici u Anžeu, da bi se tu razdvojile i krenule svaka na svoju stranu. Nur je sela na voz i zaputila se ka Parizu.

(Nastaviće se)