Koncert pun suza

Piše: Ivan Ivačković
OSAMDESETIH godina prošlog veka, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka sa Lepom Brenom na čelu, zabavna muzika je izgubila važnost i odumrla. Đorđe Marjanović, međutim, ni tada nije izgubio vernu publiku i dobru reputaciju. Kao živoj legendi, odobravano mu je sve, pa i “kolaboracija sa novokomponovanim narodnjacima”. Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1990, kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme “Mene nema ko da žali” doživeo moždani udar. Oduzela mu se desna strana i izgubio je moć govora. Pao je na kolena, oči su mu bile pune suza, ali su mnogi mislili da je to deo njegovog šoua. Nažalost, nije bilo tako.
- Bože, kad se setim tog Uskrsa - pričala je u jednom intervjuu Eli, Đorđeva supruga. - Skoro nedelju dana lekari su se u Melburnu borili za njegov život. Mnogo sveta je htelo da ga vidi, ali su posete bile zabranjene. Jedino su sveštenicima dozvoljavali da ga obilaze.
U istom tekstu, Đorđe je zahvaljivao nebesima, kao i svima koji su ga bodrili i lečili.
- Hvala Bogu i lekarima - govorio je legendarni pevač. - Kad smo se vratili iz Australije, telefon je prosto bio usijan. Znao sam da sam popularan, ali nisam očekivao toliko more ljubavi. U početku nisam hteo nikog da vidim. Zatvorio sam se u sebe. Sve se srušilo! Nema pevanja, nema scene, nema publike. Najteže je bilo suočiti se sa bolešću. Otišao sam u totalnu izolaciju. Od spoljnog sveta viđao sam samo čoveka koji je dolazio da me obrije i podšiša.
USKORO se, međutim, u Đorđu javio inat. Obuzet novom energijom, rešio je da prohoda, progovori i počne da se smeje. Na rehabilitaciji je radio i više nego što su lekari tražili. Ljudi oko njega hrabrili su ga i podsticali. Kada bi rekao da nešto ne može, govorili su mu: “Možeš, na sceni si mogao i mnogo više. Ne daj se, legendo!” I stvarno se nije dao. Ne samo što je počeo da se kreće i govori, nego se vratio i u javni život, dočekan burom aplauza i istinskim ovacijama. Najpre se pojavio kao maneken na reviji modne kuće “Nikolas”. Tako je razbio nagomilani strah od pojavljivanja pred ljudima. Sredinom devedesetih čak je ponovo otputovao u Rusiju, na festival “Slavjanski bazar”. Kada je u sali, u Vitepsku, objavljeno da se u publici nalazi i Đorđe Marjanović, skoro hiljadu i po ljudi je ustalo i počelo frenetično da aplaudira. Naravno, Marjanović je morao da se popne na scenu. Posle šest godina, prvi put je zapevao. Publika je stajala na nogama i plakala. I naredna Marjanovićeva pojavljivanja u Rusiji proticala su prekrasno: kao u najbolja vremena, dočekivali su ga obožavaoci i mediji. Svuda ga je pratila velika gužva i neprestano mu je bilo poklanjano cveće.
A onda je, 1999. godine, Đorđe došao i na "sveto" mesto, u beogradski Dom sindikata, gde je bila organizovana svečanost u njegovu čast. Na istom mestu se, maja 2004, i zvanično oprostio od publike.
Naravno, najvažniji deo Marjanovićeve karijere ipak je bio zapečaćen nesrećnim koncertom u Melburnu. Međutim, i deceniju i po posle toga, njegov ugled, pa čak i popularnost, ostaju neokrnjeni. Nedavno, povodom njegovog 75. rođendana, pisani su opširni novinski tekstovi i intervjui. Uz to, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju od pet epizoda o životu i karijeri Đorđa Marjanovića. Promocija serije, nazvane “K’o nekad u osam”, održana je u Ruskom domu, a među prisutnima su bile delegacije Rusije, Belorusije i Ukrajine, kao i dopisnici iz ove tri zemlje.
Ako je neko iz ovdašnjeg šou biznisa zaslužio tako velike i tople rođendanske čestitke, onda je to svakako Đorđe Marjanović, čovek s čije biografije nikada neće spasti pozlata i koji nam je godinama grejao srce. Živeo sto godina, Milorde!
(Kraj)