Zakletva majora Ozne

Piše: Srđan Cvetković
PRI oslobađanju Beograda oktobra 1944, dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne vlasti - prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije. Štab savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu i istovremeno u štabu II korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici na Dedinju, a kasnije je premešten u centar grada (tačnije na uglu Zmaj Jovine i Simine). Njome su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Grujić (svi iz Šeste ličke), Pavle Pekić, Moma Dugonjić i Dragoslav Pešić. Oni su primali oficire Ozne iz XVI kvartova u Beogradu koji su im dolazili na referisanje sa spiskovima pripadnika kvislinškog aparata i građana optuženih za saradnju sa okupatorom.
Ratnu psihologiju i mržnju oslobodioca prema beogradskoj čaršiji delimično oslikava uspomena majora Ozne Trešnjića "Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati." U očima ličkih, kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba u potpunosti očistiti.
O EMOTIVNOM naboju oslobodioca svedoči i Momčilo Dugalić, jedan od čelnika Ozne u jesen 1944: "Sećam se da sam, negde u početku rata, rekao sebi da, ako ostanem živ, moram da posetim Banjički logor. Oktobra 1944. došao sam na Trošarinu, tamo su tada bili pašnjaci sa ovcama, krenuo ka Banjici i prva soba na koju sam naišao bila je prepuna dokumenata pobijenih rodoljuba. Od ulaza do dna sobe više od jednog metra visoka gomila! Kako onda da ne hapsimo i ne sudimo zločincima. "Zloglasni oznaš iz XII kvarta (Dedinje-Senjak) Bata Živančević jednom prilikom se ispovedio Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao: "Čoveku kojeg je trebalo da likvidiram stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: 'Sinko, imam dva sina kao što si ti!' Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao da sam učinio veliku stvar za partiju."
Apokaliptična osećanja, strah i očaj u atmosferi linča, kada se nije znalo šta donosi sutra, može se samo naslutiti iz sećanja i pojedinih pripadnika građanske klase: "Čuješ ovo i ono ne možeš prosto da veruješ, osvrćeš se po komšiluku da vidiš koliko je upražnjenih mesta, a ono sve popunjeno nekim fanatizovanim i dresiranim došljacima iz Crne Gore i Hercegovine. Oni se gorko obrušuju na tebe i ako si u slavu pobede i oslobođenja pronašao i obukao imalo svečanije odelo, otimaju ti i cepaju novine režeći: 'Kuš reakcijo.' Oni kojima si do juče pomagao da ne umru od gladi, delio sa njima i poslednji tanjir kačamaka, odjednom te prijavljuju da nisi išao na ovaj ili onaj miting."
POSEBNO je stradalo Dedinje, gde su i pre rata živeli najimućniji stanovnici Beograda. Dedinje je oslobađeno "kuću po kuću" u sadejstvu sa Crvenom armijom dok je sa Bežanijske kose delovala nemačka artiljerija. Odmah za njima išla je Ozna i "čistila" teren. Sa spiskovima u ruci ili bez njih "komesarske trojke" su već od 19. oktobra počele da češljaju ovo elitno "buržoasko naselje" koje je među prvima oslobođeno. Po oslobođenju zaveden je policijski čas od 18 do 6 časova ujutro. Novine su pozivale građane na saradnju i obračun sa kolaboracijom i fašizmom. Postojali su već spremljeni spiskovi ali se radilo svakodnevno na prikupljanju podataka i stvaranju kartoteke i dosijea. Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo. "Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju", tvrdi major Trešnjić. B. Zec, komesar VIII crnogorske brigade koja je sprovodila čišćenje u XIV kvartu (Čukarica), je navodno priznao pred polazak na Sremski front: "S ponosom smo išli i borili se, pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika, kako su za njih govorili. Danas, vidim, mi smo njima verovali, prijavljenima presuđivali i streljali ih. Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na VIII crnogorsku brigadu."
(Nastaviće se)