Banjica ili - streljanje!

POSLE prijave građana organi OZN-e su privodili osumnjičene, a oficiri saslušavali i pravili njihov karton (dosije). Bilo je slučajeva kada su se pripadnici Nedićeve straže, saobraćajni policajci, rečna straža, žandarmi, poštari, vatrogasci i slična uniformisana lica sama predavala smatrajući da se nisu ogrešila o zakon i uprljali ruke u ratu. Većina njih koji se nisu povukli sa Nedićem i Dragim Jovanovićem to je stvarno i bila. Suđenja su bila tajna i fiktivna.

Sa svim kartonima dnevno (nekad i dva puta) se odlazililo u Maglajsku ulicu (Dedinje) gde su ljudi iz glavnog štaba OZN-e gledali spiskove a njihova olovka je najčešće ispisivala dve reči: "Banjica" ili "streljati". Uglavnom ovo drugo, naročito ako su su uniformisana lica ili označena kao "izraziti neprijatelj". Skinuti sa spiska nekog ko je u Maglajskoj određen za streljanje, bilo je gotovo nemoguće.

Prema rečima Slavka Popovića koji je bio na čelu suda jednog od bataljona, za suđenje nekom licu bila je dovoljna i anonimna dojava. Posle toga, lice bi bilo privedeno i proveravana dobijena informacija. U slučaju kad bi krivica bila utvrđena i ako bi taj bio osuđen na smrt, što po njemu nije bolo tako često, nuđeno mu je da odabere poslednju želju, a posle bi bio likvidiran. "Poslednje želje su se kretale od cigarete do molbe za pomilovanje nekog od članova porodice."

SA spiskovima iz Maglajske oficiri bi se vraćali u svoj kvart, predavali ih komandirima pratećih vodova a ovi u toku noći vršili egzekucije u Lisičjem potoku, Banjičkoj livadi i drugde. OZN-a je vršila istražni postupak, ona je "sudila", i vršila egzekucije sve dok posle više od mesec dana A. Ranković nije zatražio uvođenje redovnih sudova.
- Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja revolucije - svedoči Trešnjić. - Od ljudi u uniformi, nijedan nije bio zlikovac i nije zaslužio metak u čelo, sve ih je trebalo preobući i poslati u neku partizansku jedinicu na Sremski front, jer su svi bili voljni da se bore svi bi rado otišli. Mnogi od njih bili su iskreni rodoljubi i umirali su sa rečima "Živeli oslobodioci Beograda", "Živela oslobodilačka vojska", kao na primer, intelektualac i građanski političar Milan Komadina. Da su se sklonili dok ne prođe prvi talas, ja tvrdim životom, da niko od njih ne bi dobio više od dve godine.

Trešnjićevu ispovest o masovnim streljanjima u Beogradu potvrduju izjave i svedočanstva savremenika, potomaka i rodbine žrtava. Čitave grupe ljudi u vreme oslobođenja streljane su zajedno, navodimo samo neka svedočenja iz kojih se može naslutiti istina:

SEĆANjA akademika Dejana Medakovića ukazuju na način likvidacije dobrog dela Nedićeve administracije. Iako je deo nedićevaca prešao na stranu partizana, formiravši pred oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt s Prvom armijom, ili se pak dobrovoljno predao smatrajući da se držao časno u ratu, to ih nije spaslo surove kazne. Najpre su zvanično (preko radija i štampe) pozvani svi neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na svoj posao. Tako se javilo, verujući u dobre namere novih vlasti, više stotina žandarma (mahom "ličke sirotinje"), pisara, daktilografa i drugih.

Međutim, svi su oni sabrani, bez odabira i selekcije, u veliku kasarnu Garde na Dedinju, poskidani (ostali samo u donjem vešu) i streljani. Po njegovim rečima samo petorica su uspela da pobegnu "a dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej kneza Pavla, gde sam od 1. marta 1942. godine radio kao kustos da mi pričaju o streljanjima." Streljanja su vršena bez suđenja i osude, a sami spiskovi su na brzinu pravljeni među onima koji su pali u ovu klopku.

Prema svedočenju arhitekta Mihaila Živadinovića, u toj grupi je stradao i njegov ujak Voja Pavlović, koji je bio jedan sitan činovnik nedićeve administracije i dobrovoljno se prijavio verujući u svoju bezgrešnost. Žena žandarma Milana Momčilovića dobila je i zvaničnu potvrdu od javnog tužioca da je njen muž streljan sa ovom grupom kao "narodni neprijatelj" pošto se javio na posao.

Nekadašnji oficir OZN-e A. Garotić svedoči da su, na ulazu u Kalemegdan (kod spomenika Mokranjcu), zakopani leševi oko 30 saobraćajnih policajaca iz policijske stanice, kod stepenica (ispod Francuske ambasade), koji su tu streljani po oslobođenju Beograda. Pre streljanja su bili skinuti, vezani žicom i oduzeti su im lični predmeti. M. Trešnjić navodi slučaj saobraćajnog policajca Poznića. Ovaj se, pošto je slučajem preživeo streljanje na Banjici, ponovo prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen, no ipak je likvidiran, po Trešnjićevim rečima, kako ne bi mogao da priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata.

(Nastaviće se)