Domar državni neprijatelj

Piše: Srđan Cvetković



PREMA pisanju bivšeg oficira kraljevske vojske K. Aćina krajem 1944. i oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani su da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. Veliki broj pilota je prebačen odatle na pomoćni areodrom Lisičji jarak, gde su saslušavani i streljani u blizini sela Jabuka (kod Pančeva). Na sličan način završio je major jugoslovenske vojske J. Hudina, koji se kao profesionalni vojnik i pravnik uposlio u nedićevoj žandarmeriji. Čiste savesti sačekao je oficire OZN-e 21. oktobra 1944. u svom stanu na Čuburi, uveren u svoju ispravnost i moralno držanje. Porodica ga nikad više nije videla.

D. Đurić i M. Šumonja, sanitetski potporučnici četvrte klase, zajedno sa još 15 vojnih lica koji su rat proveli u Prvom unutrašnjem odeljenju Vojne bolnice (kod Treće gimnazije) kao nemački zarobljenici, po oslobođenju 22. Dž 1944, pod izgovorom da nisu predali uniformu, privedeni su u IDž kvart (Vojvode Milenka 40) na ispitivanje, odakle su posle tri dana odvedeni u nepoznatom pravcu.

KRALjEVSKI oficiri povratnici iz nemačkih logora izazivali su, takođe, veliko podozrenje novih vlasti. Mnogi su bili uhapšeni i optuženi za špijunažu ili kolaboraciju u logoru, a potom i streljani. Pavle Milošević, član JURAO, sa još 11 logoraša iz "Mauthauzena", mahom oficira JVO, uhapšen je polovinom jula 1945. prilikom repatrijacije u Kranjskoj Gori i isleđivan od majora Sime Dubajića. Zatim su poslati u Beograd, držani i mučeni u zatvoru OZN-e na Kosančićevom vencu, pod optužbom, zasnovanoj na iskazima Ljube Zečevića (kasnije direktora RTB) i još dvojice robijaša komunista, da su imenovani u logoru denuncirali i ubijali logoraše komuniste u tamošnjoj bolnici - benzin injekcijama.

Većina njih osuđena je na znatne vremenske kazne, dok je Sava Božović, pripadnik DM i logoraš iz "Mauthauzena", izveden pred Okružni sud u Šapcu i streljan zbog izdaje 1945. godine. U kuću bivšeg konzula Ljubomira Bojovića, u ulici Đ. Danićića, čiji je sin Dragan poginuo kao oficir JVO ostavivši ženu i dete, upala je posle 20. oktobra 1944. naoružana grupa, ubila ga, a njegovo telo bacila na ulicu, koje su tek u toku noći sklonili građani.

Čeda Milošević, kapetan JVO, polovinom maja 1945, uhapšen je i danima do besvesti mučen u jednoj privatnoj vili na Dedinju (Bulevar mira br. 20) gde mu je iznuđivano priznanje, da bi na kraju bio osuđen na 15 godina robije. Čak je i dvorski kućepazitelj Belog dvora na Dedinju još iz vremena kad su tamo boravili srpski kraljevi, Nikola Đorđević iako star i iznemogao uhapšen već prvih dana oslobođenja, i pošto je držan u različitim apsanama u Beogradu ubrzo streljan kao narodni neprijatelj.

PREMA kazivanju Zorana Markovića i Radisava Poledice iz Beograda, Josif Vulović, M. Vojinović, Joksić i učitelj Jerotijević odvedeni su iz Železničke kolonije u Košutnjak sa grupom od 19 ljudi. Sprovedeni su najpre u sedište DžII kvarta, na uglu današnjih Bulevara mira i ulice Mladena Stojanovića na Senjaku. Egzekuciju su vršili likvidatori iz Osme crnogorske brigade. Većina ljudi koji su u to vreme uhapšeni odvođeni su u Banjički logor i streljani u Jajincima, gde su u vreme rata Nemci streljali taoce. Druge grupe odvođene su u pravcu Lisičjeg potoka, gde su takođe likvidirani.

U toku jedne racije na Senjaku uhapšeni su krajem oktobra 1944, dr. Milorad Ivanić, novinar i direktor "Centrale za humor", Slavko Popadić, vlasnik bombonjere i fabrike čokolade, Mile Oplenac, vlasnik kafane sa roštiljem i Mika Veselinović, industrijalac, vlasnik metalske fabrike. Sa Senjaka je odvedeno u to vreme još 30-40 ljudi. Svi su likvidirani i pokopani između današnje kafane "Grafičar" i manastira Vavedenje.

Žitelji Železničke kolonije pamte da je predsednik narodnog odbora Azis Sultanović od 17. oktobra do 5. novembra 1944. odveo u nepovrat ugledne trgovce i fabrikante iz ovog kraja: D. Vojinovića, J. Zumbulovića, M. Stojanovića, V. Didića, S. Božića, S. Lazarevića, D. Živanovića, D. Đorđevića, B. Jerotijevića, P. Marcikića, B. Stojanovića i D. Stevanovića. Kada se Zumbulovićeva nekako probila do M. Pijade ovaj joj je odgovorio: - Šta ćete, drugarice, svaka revolucija guta svoju najbolju decu!

Prva hapšenja na Čukarici i sprovođenja u zatvor DžIV kvarta u Radničkoj ulici počela su već u toku noći 20. oktobra 1944. Ovaj rejon bio je u zoni odgovornosti Osme crnogorske brigade, čiji je komesar bio Božidar Zec, dok se kao islednik OZN-e pominje Milutinović. Prema jednom iskazu Antonije Milanović, učitelj u Kusatku, diplomirani horovođa (hor crkve sv. Đorđa na Banovom brdu), violinist i glumac, uhapšen je krajem oktobra 1944. zajedno sa B. Savkovićem, studentom glume, sinom advokata Savkovića, R. Pavlovićem, studentom glume, J. Viktorovićem - dvorskim apotekarom (naslednikom, preko supruge, bogatstva Matije Bana), Mijatom Lučićem, gardijskim majorom, Dušanom Ilićem, glumcem i doktorom M. Stefanovićem, iz Radničke ulice, koji je optužen za previjanje nemačkih vojnika u vreme borbi za Beograd. Svi su likvidirani sa još nekoliko desetina građana sa Banovog brda i Senjaka.

(Nastaviće se)