Drakonski sud crvenih

Piše: Srđan Cvetković
PONEŠTO se ipak može zaključiti i na osnovu novinskih izveštaja i presuda vojnih sudova. Najozbiljniji trag svakako donosi »Politika« od 27. DžI 1944. koja na prve dve strane štampa "Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa N.O.V.J. o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu" sa spiskom od 105 streljanih osoba. Streljane ličnosti sa liste pripadale su različitoj ideološkoj i političkoj orijentaciji, ali i praktičnog delovanja u ratnim uslovima. Međutim, po istom receptu kao i kod nekih kasnijih političkih procesa (D. Mihajlović, CNK, D. Jovanović) i ovde su se našli na istoj listi stvarni saradnici Gestapa, ljotićevci i nedićevci pored četnika i nekih viđenijih javnih i kulturnih radnika.
Time se želeo nametnuti utisak i shvatanje, da svi oni nose isti stepen odgovornosti a krivica kolektivizovati, čime je kažnjavanje ratnih zločinaca revolucija instrumentalizovala za obračun sa ideološko-političkim i klasnim neprijateljema.
Vojni sud Prvog korpusa NOVJ sudio je optuženima izdajnicima i neprijateljima naroda na svojim zasedanjima 26. i 30. oktobra i 2, 6, 10, i 18. novembra 1944. Smrtna presuda im je izrečena kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima u smislu članova 13, 14, i 16. Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima. Sve presude brzo su i izvršene.
ANALIZOM liste od 105 streljanih može se utvrditi da se radi o vrlo heterogenoj strukturi ličnosti, kako u ideološko-političkoj orijentaciji, tako i profesionalnom i socijalnom smislu. Ipak, veliki deo streljanih pripadao je Nedićevoj administraciji i policiji (38%), pored toga četničkoj organizaciji (20%), saradnika Gestapa (20%), građana-izdajnika (15%), ljotićevaca (4%) i ostalih (3%). Socijalna i profesionalna struktura nije ništa manje raznorodna. Najviše su na meti bili pripadnici Nedićeve administracije i oružanih formacija, ministri i pomoćnici (gotovo 75%), ali je tu bilo i uglednih profesora, glumaca, novinara, pa i studenata.
Po­red stvar­nih ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sta i mo­gu­ćih rat­nih zločina­ca, stre­lja­ni su bez va­lja­nog sud­skog po­stup­ka mi­ni­stri i nji­ho­vi po­moć­ni­ci (čak i iz spo­red­nih re­so­ra), či­nov­ni­ci, ali i lju­di ko­ji su u vre­me oku­pa­ci­je gle­da­li svo­ja po­sla i po­se­do­va­li zna­čaj­ni­ji ka­pi­tal, ima­li sim­pa­ti­je za čet­nič­ki po­kret, kri­ti­ko­va­li i isme­va­li ko­mu­ni­ste i nji­ho­vu tak­ti­ku, ili su na­pro­sto bi­li ugled­ni kul­tur­ni i jav­ni rad­ni­ci ko­ji ni­su pri­hva­ta­li ko­mu­ni­stič­ku ide­o­lo­gi­ju. Oš­tri­ca ma­ča bi­la je usme­re­na pre­ma sta­rom gra­đan­skom sta­le­žu i na­sle­đe­noj druš­tve­noj eli­ti pred­rat­ne Sr­bi­je.
Od biv­ših mi­ni­sta­ra i po­moć­ni­ka mi­ni­sta­ra, poznatih po­li­ti­ča­ra, me­đu 105 ob­ja­vlje­nih ime­na 27. no­vem­bra 1944. u "Po­li­ti­ci", stre­lja­ni su uz štu­ra obra­zlo­že­nja:
Inž. Ve­se­li­no­vić Ra­do­slav, in­že­njer agro­no­mi­je, ministar po­ljo­pri­vre­de i is­hra­ne u Ne­di­će­voj vla­di, „organiza­tor i ruko­vo­di­lac plan­skog pljač­ka­nja srp­skog na­ro­da, u ko­rist okupa­to­ra i nje­go­vih po­ma­ga­ča“. Od­lu­ka DK ga te­re­ti još da je radio na uklju­či­va­nju na­rod­ne pri­vre­de u ne­mač­ki rat­no-privred­ni plan, uče­stvo­vao na zbo­ro­vi­ma u Va­lje­vu, Mi­o­ni­ci i Ja­go­di­ni (1942-1944) u ko­ji­ma je „po­zi­vao na red i mir i osu­đi­vao mar­ša­la Ti­ta i NOP.“
Đo­kić Sr­bi­slav, po­moć­nik mi­ni­stra so­ci­jal­ne po­li­ti­ke i na­rod­nog zdra­vlja, kri­vi­ca ni­je bli­že na­ve­de­na osim da je „ spro­vo­dio po­li­ti­ku Ne­di­će­ve vla­de“.
Đor­đe­vić Du­šan, mi­ni­star fi­nan­si­ja Ne­di­će­ve vla­de, „bio je po­ve­zan sa Dra­žom Mi­ha­i­lo­vi­ćem, koje­m je pre­da­vao znat­ne su­me dr­žav­nog nov­ca“. U do­si­jeu DK ka­že se sa­mo da je „učestvo­vao u do­no­še­nju ure­da­ba i za­ko­na ko­ji­ma se re­gu­li­sa­la bor­ba pro­tiv NOP-a“ i da je ti­me sa­u­če­snik Ne­di­ća.
Zec dr ­Pe­tar, biv­ši se­na­tor i se­kre­tar Srp­skog cr­ve­nog kr­sta, u to­ku ra­ta se ka­rak­te­ri­še kao „je­dan od vr­lo bit­nih sa­rad­ni­ka Ne­di­će­vih, imao te­sne ve­ze sa ne­mač­kim oku­pa­to­rom“.
Jan­ko­vić Đu­ra, biv­ši mi­ni­star pri­vre­de u vla­di M. Stoja­di­no­vi­ća, za­to što je „pru­žao po­drš­ku kvi­slin­gu Ne­di­ću“. Pre­ma jed­nom sve­do­ku, on se osla­njao na pri­ja­telj­stvo sa N. Ka­la­bi­ćem i mir­nu sa­vest jer ni­je uče­stvov­avo u oku­pa­ci­o­nom re­ži­mu, pa je od­bio da be­ži iz Be­o­gra­da.
Jan­ko­vić Mom­či­lo, biv­ši mi­ni­star prav­de u Aći­mo­vi­ćevoj ko­me­sar­skoj upra­vi i Ne­di­će­voj vla­di, za koje­g se navodi: „bio je je­dan od naj­bli­žih sa­rad­ni­ka iz­daj­ni­ka Aći­mo­vi­ća i Ne­di­ća“. Me­đu­tim, dru­gi iz­vo­ri go­vo­re da je bio u ve­li­kom su­ko­bu sa M. Ne­di­ćem oko po­li­ti­ke pre­ma Nem­ci­ma te je iz tog raz­lo­ga na­pu­stio vla­du po­sle go­di­nu da­na.
(Nastaviće se)