Đilas spasao glumce

Piše: Srđan Cvetković
SAVIĆ Svetolik, novinar, izdavač i urednik "Balkana", nemački i Nedićev plaćenik. „U svojim člancima bestidno je napadao Englesku, SSSR, Ameriku i Narodno-oslobodilački pokret.“
Glišić Dušan, tehnički direktor "Novog vremena", zet Milana i Dragog Stojadinovića. Za njega stoji sa mo da je „agent nemačke obaveštajne službe“.
Simić Bogdan, novinar iz Beograda, stalni saradnik "Novog vremena", uređivao je spoljnopolitičku rubri ku. „Po uputstvima Nemaca pisao slavopojke nemačkoj vojsci i fašizmu, isticao nemačke uspehe, obmanjivao javnost o slabosti i neslozi saveznika, održavao bliske veze sa Gestapom.“
Babović Aleksandar, novinar "Novog vremena", „u svojim člancima zastupao okupatora i izdajnika Nedića a širio laži i klevete protiv NOP-a“.
Francen Sima, novinar iz Beograda, „saradnik 'Novog vremena' održavao tesne veze s Gestapom, bio je neumoran u pisanju članaka o spoljnopolitičkoj situaciji i veličanju Nemačke i nemačke vojne sile, kao i žučnim i bestidnim napadima na saveznike i savezničke vojske.“
Brković Vujica, „spiker Radio Beograda kojim su upraljali Nemci, student iz sreza Takovskog“.
Ivanić Mladen, novinar, solunac, direktor "Centrale za humor" (na mestu današnjeg bioskopa "Jadran"), streljan bez presude sa M. Veselinovićem, preduzetnikom, S. Popadićem, vlasnikom bombonjere i M. Petrovićem Oplencem, kafedžijom, 8. novembra 1944. na Senjaku u blizini manastira Vavedenje.
UZ NJIH, u to vreme su likvidirani, što "Politika" nije objavila, ugledni publicista i novinar, začetnik anarhosindikalizma u Srbiji - Krsta Cicvarić. Poluslep, odveden je iz svog stana u Skerlićevoj 14, na gubilište. Hapšeni su i osuđivani bivši direktori i urednici "Politike" - Jovan Popović i Diša Stefanović. U noći 4/5. januara 1945. pored ostalih likvidiran je i rođeni brat Milke Minić, Dušan Janković, koji je u toku rata uređivao "Miki Mausa". Milošević Miloš, publicista, pisac političkih članaka i pamfleta, jedan od inicijatora agrarnog socijalizma u Srbiji, urednik i izdavač lista "Novosti", optužen da je pod okupacijom sarađivao sa Nedićevom vladom, navodno se otrovao u stanu, zajedno sa ženom, da ga OZN-a ne bi uhapsila. Dragi Stojadinović, ratni direktor "Novog vremena", iako je uspeo da emigrira u Nemačku (8. septembra 1944), izručen je jula 1945, a osuđen avgusta 1946. na smrt, pa zatim pomilovan na 15 godina robije.
Od umetnika streljani su:
Cvetković Aleksandar, popularan i od svojih kolega označen kao jedan od najtalentovanijih glumaca svog vremena. Isticao se naročito u Nušićevim komedijama. Optužen je da je „kao glumac u raznim Nedićevim pozorištima i preko radija se istakao ismevanjem i omalovažavanjem Engleske, Sovjetskog Saveza, Amerike i našeg Narodnooslobodilačkog pokreta“. Takođe mu je uzeto za zlo što je za vreme rata "kadio" okupacionom režimu, uplašen da ga kolega Mića Vasić ne denuncira kod Nemaca što je uoči rata u pozorištu "Kišobranci" pevao kuplete protiv fašizma i Hitlera.
Tanić Jovan, iako je u Beograd ušao sa oslobodiocima priključivši se partizanima (stupio po oslobođenju Valjeva septembra 1944), optužen je za „ismevanje partizanskog pokreta i služenje okupatoru“. Nije mu oproštena delatnost u "Centrali za smeh", kao i neslana šala na pozorišnoj sceni za vreme rata na račun NOB-a („Idu partizani! Šta, patlidžani?“). Takođe je osuđen i zbog toga što je prisustvovao ravnogorskoj skupštini u selu Ba, januara 1944.
Vasiljević Ljuba, glumac, takođe prisutan na skupštini u selu Ba, za vreme rata radio u pozorištu "Srbobran", nacionalne i pronemačke orijentacije, koje je bilo navodno proljotićevski orijentisano.
Jovanović Lazar (Lepi Laza), voljom sudbine bio je junak tragikomedije. U "Politici" 27. novembra 1944, pod br. 35, objavljeno je da je streljan „bivši glumac iz Beograda jer je denuncirao više rodoljuba kod četnika koji su ih pobili... i istakao se u širenju laži i kleveta protiv NOP-a.“ Međutim, slučajem je izbegao smrt, ubrzo se vratio pozorištu i bio zapažen glumac u Nišu.
GLUMICA Olga Spiridonović svedoči da je po oslobođenju Beograda, pored navedenih, uhapšeno niz glumaca i drugih umetnika, pa je u jednom trenutku bila u višednevnom pritvoru u Upravi grada i Glavnjači sa: Nadom Riznić, Gordanom Gošić, Rut Parnel, Nadom Aranđelović (primabalerinom), Nikolom Cvejićem, Stanojem Jankovićem, Mirkom Milosavljevićem, Vladetom Dragutinovićem i drugim. Kada su ih prebacili do Glavnjače, sve osim A. Cvetkovića, J. Tanića i Ž. Stokić, pustili su iz zatvora. Prema njenom iskazu, spasao ih je Đilas, dok je R. Zogović bio za to da se streljaju. Glumac Dušan Ilić, vođa umetničke grupe "Čika Duško" na Čukarici, koja je delovala u okviru Crvenog krsta, označene od skojevaca kao ravnogorske, uhapšen je i streljan (bez sudskog postupka) sa još tri člana grupe. Pozorišni reditelj Josip Kulundžić je imao sreće, osuđen je na samo 3 godine prinudnog rada zbog rada u Umetničkom pozorištu i kulturne saradnje s Nedićevim režimom. „Odlazio je i na gostovanje u pozorište u Pančevu, gde ispravni Srbi nisu nikako mogli ići jer je trebala specijalna propusnica“, kaže se između ostalog.
Komentar presude u saopštenju Vojnog suda Komande grada Beograda najbolje odražava shvatanja i poglede na kulturnu elitu onih koji su sudili: „Mnogi ljudi koji su bili u bivšoj Jugoslaviji poznati kao javni radnici izmenili su se u toku okupacije od nacionalnih radnika u narodne izdajnike... Ti javni neradnici vodili su računa samo o svojim honorarima i kad nije bilo više fondova stare Jugoslavije oni su se stavili u službu neprijatelja, vršeći propagandu u svom narodu".
Široko definisane i neodređene optužnice, pune šturih i stereotipnih kvalifikacija, stroge i neprimerene kazne, izrežirani, nelegalni i tajni sudski procesi bili su u potpunosti u rukama OZN-e koja je sprovodila revolucionarnu čistku u Beogradu i širom Srbije. Najeksplicitniji primeri neodređenosti optužbi, ali i neprimerenosti kazne sa liste od 105 streljanih, jesu sledeći slučajevi:
KOCKAR Veljko, student tehnike, agent Gestapa, istakao se u širenju laži i kleveta protiv Narodnooslobodilačkog pokreta.“
„Vučičević V. Dobrivoje, frizer. Krio je nemačke vojnike i pomagao im da ne padnu u ruke NOV, posle oslobađanja Beograda.“
„Smidling J. Josif, tipograf, zloglasni agent nemačkog Gestapa“ i mnogi drugi slični.
O brutalnosti vojnih sudova svedoči i to da se u to vreme zbog sitnih krađa mogla izgubiti glava. Brat Meše Selimovića, Šefkija, iako partizanski oficir, krajem 1944, u Tuzli, streljan je za primer, zbog optužbe za sitnu krađu iz magacina. O tome govore mnoge presude objavljene u partijskom glasilu "Borba" krajem 1944, kojima se i zbog mnogo bezazlenijih razloga nego što su politička ubeđenja olako izricala smrtna kazna:
U prvoj Radomir Žugić, bivši magacioner ekonomskog odseka Komande grada Beograda, optužen da je otuđio i prodao nameštaj i garsonjeru koje su kao ratni plen pripale državi, kao i tekstil i 22 paketa šibica, za sumu od 60.000 dinara, osuđen je na smrt streljanjem a lice kojee je prodao, Milan Nježić, osuđen je na tri godine zatvora s prinudnim radom i na konfiskaciju.
U drugoj presudi Dragoljub Dimitrijević, učitelj u Domu maoletnika, zbog zloupotreba prilikom izdavanja stana Matije i Borivoja Ivkovića u Resavskoj 6, kojom prilikom je došlo do pljačke i što je sam navodno otuđio 10.000 dinara, osuđen je na smrt streljanjem. Drugooptužena Stanica Vujović, zbog krađe jedne vaze za cveće i tri čašice za vermut, osuđena je na šest meseci zatvora sa prinudnim radom. Ljubica Stojanović zbog krađe tegle s medom, 4 para ženskih čarapa, 3 čašice za rakiju, takođe je osuđena na 6 meseci zavora sa prinudnim radom. Emilija Dragin, nastojnica kuće u Resavskoj 6, koja je optužena da je pored saučešća u pljački tokom rata sarađivala i sa Gestapom, osuđena je na smrt, gubitak građanske časti i konfiskaciju.

STRELJANI
U NOVINAMA od 20. decembra 1944, obnarodovano je da su zbog pljačke, Oraščanin Danica, Protić Ljubica i Horvatin Franjo - streljani. Prve dve zato što su predstavljajući se kao partizanke I proleterskog korpusa, iz stana u Kosovskoj 37-I, otuđile 33.000 dinara i par cipela, kao i iz stana u Dečanskoj 7-III 8 metara svile, spavaćice, 2 konbinezona. Trećeoptuženi, zato što je kao ekonom u kuhinji pri garaži u Bitoljskoj 23, zakidao radnicima na sledovanju u zejtinu, mesu i šećeru (ukupno 5 kg mesa, 2 kg šećera, 5 kg zejtina), a ušteđene količine prodavao i novac držao za sebe.
Radovanović Dragomir, bivši aktivni potpukovnik, osuđen je na smrt streljanjem zbog toga što je kao šef saobraćajnog odseka Komande grada Beograda iz vojnog slagališta nezakonito prisvojio dve tone šleskog uglja i zatražio od stambenog odseka još jedan stan, iako je već imao jedan.
(Nastaviće se)