Metak čuva moral

Piše: Srđan Cvetković
DRAKONSKE ka­zne su ima­le, pre sve­ga, pro­pa­gand­nu svrhu zastra­ši­va­nja i di­sci­pli­no­va­nja, a bi­le su i osnov za pri­ču o par­ti­zan­skom mo­ra­lu "jer se stre­lja­lo i za jed­nu ukra­de­nu jabu­ku“. Ova­kve op­tu­žbe, kao i one za ko­la­boraci­ju, bi­le su isto­vre­me­no zgo­dan in­stru­ment za eli­mina­ci­ju pro­tiv­ni­ka. U to vre­me su se mo­gle la­ko pri­ši­ti i sva­ko­me ko ni­je baš miri­sao no­vu vlast, a ni­je mu se mo­gla la­ko pri­go­vo­ri­ti sarad­nja sa oku­pa­to­rom.
Ob­ja­vlje­ni spi­sko­vi gra­đa­na sa­dr­že tek de­lić žr­ta­va revolu­ci­o­nar­nog te­ro­ra u Be­o­gra­du, dok je mno­go ve­ći broj onih ko­jim se za pre­su­du i grob ne zna, ni­ti su nji­ho­ve porodi­ce o to­me ikad zva­nič­no oba­veš­te­ne. Pre­su­de i obrazlože­nja sa su­đe­nja su štu­ri i jed­no­lič­ni. Za­pi­sni­ci sa sa­slu­ša­nja iz ovog pe­ri­o­da uglav­nom ne po­sto­je, a u ono ma­lo pro­na­đe­nih, op­tu­že­ni se bra­ne u svo­jim iz­ja­va­ma na sli­čan način (pa se uvek mo­že sum­nja­ti u nji­ho­vu iz­vor­nost).
Mi­ni­star Ri­sto Jo­jić, u iz­ja­vi sa sa­slu­ša­nja 30. ok­to­bra 1944. ka­že: „... Kra­jem apri­la me­se­ca po­zvao me je M. Aćimović, i iz­neo mi šta Nem­ci nu­de i tra­že, pa mi je re­kao da se mo­ra obra­zo­va­ti ci­vil­na upra­va, ako se ci­vil­na upra­va ne obra­zu­je oni - Nem­ci ne­će se mno­go bakta­ti sa na­šim stvarima, već će po­de­li­ti Sr­bi­ju iz­me­đu Ma­đar­ske, Bu­gar­ske i Hr­vat­ske i ta­ko re­ši­ti stvar... Ostav­ka mi je uva­že­na 8. jula 1941. kad sam pre­stao bi­ti ko­me­sar za pro­sve­tu, na kom sam po­lo­ža­ju do ta­da bio. Ostav­ku sam pod­neo zbog to­ga što kad je Ru­si­ja bi­la na­pad­nu­ta od Ne­mač­ke, već je u ze­mlji poče­lo vre­nje i po­kret, pa sam pred­vi­đao da će ne­mi­nov­no do­ći do su­ko­ba iz­me­đu po­sto­je­ćih vla­sti i na­ro­da. Isti­na je da sam u av­gu­stu me­se­cu pot­pi­sao 'Apel' ko­ji je osu­dio Narodnooslo­bo­di­lač­ku bor­bu. 'Apel' sam pot­pi­sao iz sla­bo­sti jer sam se bo­jao od­re­ći pot­pis kad su me po­nu­di­li da ga dam i po­zva­li kod Aći­mo­vi­ća u ka­bi­net da ta­mo dam pot­pis... Dra­ži­nom po­kre­tu ni­sam pri­pa­dao ni­ti sam sa nje­go­vim lju­di­ma imao ne­ka­kvu ve­zu iako su me na­go­va­ra­li...“ In­te­re­sant­no je da je u ar­hi­vi Spe­ci­jal­ne po­li­ci­je gra­da Be­o­gra­da Jo­jić ozna­čen kao „...an­glo­fil i de­mo­kra­ta bli­zak ko­mu­ni­sti­ma“.
I DRUGI mi­ni­stri, R. Ve­se­li­no­vić, ministar poljo­pri­vre­de, Jan­ko­vić Mom­či­lo, ministar prav­de, Đor­đe­vić Du­šan, ministar fi­nan­si­ja, na sa­slu­ša­nju tvr­de da su uš­li u vla­du iz patriotskih raz­lo­ga i oču­va­nja ka­kvih-ta­kvih po­zi­ci­ja ze­mlje, ne­gi­ra­ju­ći lič­nu ko­la­bo­ra­ci­ju sa Nem­ci­ma i po­moć Dra­ži Mihai­lo­vi­ću.
Jan­ko­vić Mom­či­lo, mi­ni­star prav­de u Aći­mo­vi­će­voj, pa on­da bez port­fe­lja u Ne­di­će­voj vla­di, čak ka­že: „Ostav­ku sam dao 5. ok­to­bra 1941. zbog to­ga što su Nem­ci bi­li na­gla­si­li kazne­nu eks­pe­di­ci­ju u Sr­bi­ji. Ne­di­ćev rad sma­tram za iz­da­ju, no to od mo­men­ta kad su Nem­ci na­gla­si­li ka­zne­nu eks­pe­di­ci­ju za Sr­bi­ju a on i da­lje ostao u upra­vi... čak je dao iz­ja­vu u štam­pi, da će srp­ski na­rod ići ra­me uz ra­me sa Nem­ci­ma u veli­koj bor­bi za Evro­pu. Svo­ju iz­ja­vu je po­tvr­dio jer je oti­šao sa Nem­ci­ma. Tač­no je da sam ja u 1941. go­di­ni av­gu­sta me­se­ca pot­pi­sao je­dan apel ko­ji je bio upe­ren pro­tiv komunista kao no­sila­ca ot­po­ra. Ovo sam uči­nio u na­di da će se iz­be­ći ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja.“ Dra­gi Sto­ja­di­no­vić po­tvr­đu­je nje­gov su­kob sa Ne­di­ćem kao raz­log za iz­la­zak iz vla­de, navode­ći da je on kul­mi­ni­rao sa afe­rom oko pro­da­je Pančevačkog ri­ta Nem­ci­ma, ko­joj se Jan­ko­vić oš­tro usprotivio.
Me­đu­tim, čak i ova­kve iz­ja­ve i osu­de po­stu­pa­ka predsednika vla­de ni­su mo­gle da po­mog­nu op­tu­že­ni­ma. Na taj na­čin, i "me­ka gru­pa" u vla­di, ko­ja se na sed­ni­ci od 24. ju­la 1943. iz­ja­sni­la pro­tiv da­lje sa­rad­nje sa Nem­ci­ma (Veselinović - Jan­ko­vić - Jo­nić), ta­ko­đe je ka­žnje­na najstrožom ka­znom.
Ni kod jed­nog okri­vlje­nog ne­ma pri­zna­nja kon­kret­ne kri­vi­ce ni­ti utvr­đi­va­nja ste­pe­na od­go­vor­no­sti za po­či­nje­na de­la sva­kog po­je­di­nač­no. U grup­nim pro­ce­si­ma isti­na je za­ma­glji­va­na. Neret­ko su stvar­ni ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sti i rat­ni zlo­čin­ci tr­pa­ni u isti koš sa ča­snim lju­di­ma. Ko­lek­ti­vi­zo­va­njem kri­vi­ce osuđiva­ni su na smrt zbog sa­mog či­na uče­stvo­va­nja u vla­sti (ma­kar i de­li­mič­nog), ili su se pak naš­li na če­lu ne­kih od in­sti­tu­ci­ja ko­je su ra­di­le u uslo­vi­ma oku­pa­ci­je. Po­sto­je i ne­prin­ci­pi­jel­no­sti.
Ne­ke pot­pi­sni­ke "Ape­la" iz 1941. pre­ki su­do­vi su osu­di­li na smrt, J. Ta­no­vi­ća i S. Ste­fa­no­vi­ća, ili ro­bi­ju (K. Kumanu­di, L. Mar­ko­vić i dr.), dok je Velj­ko Petrović postavljen za di­rek­to­ra Na­rod­nog mu­ze­ja. Dra­gi Stoja­di­no­vić, di­rek­tor "Vre­me­na", osu­đen je na vre­men­sku kaznu dok su Dušan Gli­šić i dru­gi no­vi­na­ri (ne­ki čak i iz sport­ske redakcije) strelja­ni. Isto­ri­je "po­je­di­nih slu­ča­je­va represije" u Be­o­gra­du, o ko­ji­ma se neš­to vi­še zna zahvaljuju­ći ži­vim i ak­tiv­nim sve­do­ci­ma, po­tom­ci­ma ili rođaci­ma žr­ta­va (uz svu opre­znost pre­ma ova­kvoj vr­sti izvora) ili dostupnosti po­je­di­nih sud­skih pre­su­da, mo­gu nam po­mo­ći da na­slu­ti­mo šta se kri­lo iza uopšte­nih i šablonizova­nih optužni­ca ko­je su se po pra­vi­lu za­vr­ša­va­le smrt­nom ka­znom, a u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va bez bi­lo ka­kvog le­gal­nog sud­skog pro­ce­sa.
BRANKO Po­po­vić (1882-1944). Po­re­klom iz ugled­ne užič­ke po­ro­di­ce in­du­stri­jal­ca, za­vr­šio je Teh­nič­ki fa­kul­tet, po­stao ar­hi­tek­ta i je­dan od naj­po­zna­ti­jih srp­skih sli­ka­ra iz­me­đu dva ra­ta, sa mnogobroj­nim i za­pa­že­nim me­đu­na­rod­nim i do­ma­ćim iz­lo­žba­ma. Uče­snik je Bal­kan­skih ra­to­va (ra­njen kod Ku­ma­no­va) kao i Pr­vog svet­skog ra­ta, za šta je od­li­ko­van i una­pre­đen (kao ofi­cir 8. pe­ša­dij­skog pu­ka do­bio čin pot­pu­kov­ni­ka). Bio je is­kre­ni po­bor­nik sa­rad­nje ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da, ali poli­tič­ki se ni­je ak­ti­vi­rao, iako je bio član De­mo­krat­ske stran­ke. Uoči ra­ta po­stao je de­kan Teh­nič­kog fa­kul­te­ta. Bio je ože­njen i imao tri si­na, a kao do­bro­sto­je­ći i ugle­dan građa­nin po­se­do­vao je vi­še ne­kret­ni­na ši­rom gra­da.
Po slo­mu Ju­go­sla­vi­je, po­sle učeš­ća u April­skom ra­tu 1941, uhap­šen je kao in­te­lek­tu­a­lac, za­go­vor­nik za­pad­ne de­mo­kra­ti­je i za­tvo­ren na "Ba­nji­ci". Sple­tom sreć­nih okol­no­sti uspe­va da se iz­ba­vi i vra­ti na rad­no me­sto de­ka­na Teh­nič­kog fa­kul­te­ta. Odbio je da bude pot­pi­snik "Ape­la srp­skom na­ro­du" av­gu­sta 1941, ko­ji je po­zi­vao na mir i rad (iako se i za to u presudi tereti). Kao de­kan je spa­sa­vao stu­den­te - ka­ko mla­de ko­mu­ni­ste, ta­ko i omla­din­ce Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća (za šta po rečima njegovog sina Prijezde postoje živi svedoci). Sarađivao je u iz­ra­di "Srp­skog ci­vil­nog pla­na" sve­u­kup­nog na­ci­o­nal­nog pre­po­ro­da, sa dru­gim ugled­nim in­te­lek­tu­al­ci­ma (V. Čaj­ka­no­vić, S. Ste­fa­no­vić, N. Po­po­vić i dr.).
Oslo­bo­đe­nje Be­o­gra­da po­ro­di­ca Po­po­vić je do­če­ka­la sa oduše­vlje­njem po­zdra­vlja­ju­ći oslo­bo­di­o­ce: - Bio je di­van i sun­čan ok­to­bar­ski dan. Svi smo izaš­li na uli­ce da po­zdra­vi­mo Ru­se. Otac je po­neo ra­ki­je i ča­stio voj­ni­ke, i ta pro­sla­va je traja­la oko je­dan sat - se­ća se nje­gov sin Pri­je­zda Po­po­vić, ta­da dva­de­se­to­go­diš­njak. - Već oko 23 ča­sa dva ofi­ci­ra OZN-e sa šmaj­se­ri­ma su uhap­si­li i od­ve­li oca. On se ni­je mno­go uzbu­đi­vao oko to­ga, mi­slio je da će se br­zo vra­ti­ti i ni­je hteo ni da uzme zim­ski ka­put.
Iako je pet da­na uoči oslo­bo­đe­nja upo­zo­ren od Jovana Avaku­mo­vi­ća, ta­da ču­ve­nog ma­te­ma­ti­ča­ra i kuć­nog pri­ja­teljja, da će ga ko­mu­ni­sti uhap­si­ti, od­bio je da be­ži iz Be­o­gra­da sma­tra­ju­ći da ne­ma razloga da se kri­je. Od tog da­na po­ro­di­ca ga više ni­je vi­de­la. Pr­vi na­go­veš­taj da se Bran­ku de­si­lo neš­to straš­no sti­gao je od kuć­nog pri­ja­telja, pro­re­žim­skog slika­ra Đorđa An­dre­je­vi­ća Ku­na (ka­sni­je use­lje­nog u nje­gov stan) ko­ji je, oči­gled­no vi­še upu­ćen, do­šao već 20. no­vem­bra 1944, da upi­ta da mu se iz­da nje­gov atelje. Da­na 27. no­vem­bra 1944, pre­li­sta­va­ju­ći "Po­li­ti­ku", po­ro­di­ca Po­po­vić je ugledala ime Bran­ka Po­po­vi­ća me­đu 105 osu­đe­nih i strelja­nih "na­rod­nih iz­daj­ni­ka". Pre­su­du doskoro ni­ko ni­je vi­deo ni­ti se zna tač­no do da­nas gde je sa­hra­njen.

ČOVEK OD MRAMORA
DR PETAR Zec (1887-1944) - do Dru­gog svet­skog ra­ta živeo je u Go­spi­ću. Bio je se­na­tor i za­me­nik ba­na dr Ive Pero­vi­ća u kra­ljev­skom na­me­snič­kom ve­ću. U Go­spi­ću je bio izu­zet­no ce­njen kao di­rek­tor opšte bol­ni­ce "Mar­ton". Kao Srbi­nu us­ta­še su mu za­pre­ti­le kla­njem, pa je nji­hov nož i­begao u po­sled­njem tre­nut­ku, us­pev­ši da do­đe u Be­o­grad gde je ra­dio u to­ku ra­ta kao se­kre­tar Cr­ve­nog kr­sta Sr­bi­je. Bio je popula­ran u Sr­bi­ji, a po­seb­no Be­o­gra­du, zbog za­pa­že­nih humani­tar­nih ak­tiv­no­sti na zbri­nja­va­nju iz­be­gli­ca iz NDH ko­je su ov­de naš­le uto­čiš­te. Zbog to­ga je vest o strelja­nju ovog čo­ve­ka kao iz­daj­ni­ka za­te­kla mno­ge gra­đa­ne.
Pre­ki voj­ni sud ga je osu­dio na smrt sa kva­li­fi­ka­ci­jom: „ko­la­bo­ra­ci­ja sa Nem­ci­ma“ i „rad u srp­skom Cr­ve­nom kr­stu“ u vre­me ka­da je u Sr­bi­ji na vla­sti bio Mi­lan Ne­dić. Pre­ma nekim iz­vo­ri­ma, streljan je od­mah bez su­da u svom sta­nu. Pored nje­go­vog ime­na na li­sti 105 strelja­nih sto­ji i „is­ti­cao se za­la­ga­njem za ostva­ri­va­nje pla­no­va Ne­di­ća i Ne­ma­ca“. Imovina mu je kon­fi­sko­va­na, a nje­go­va udo­vi­ca je iz­ba­če­na iz sta­na u Fran­ko­pa­no­voj 32. De­jan Me­da­ko­vić, ko­ji ga je do­bro po­zna­vao, u svo­jim me­mo­a­ri­ma sve­do­či o nje­mu kao o hu­ma­noj i mo­ral­noj lič­no­sti ko­ja se u teš­ko vre­me pri­hva­ti­la odgovornog za­dat­ka.

REŽIJA OZN-e
U FONDU Dr­žav­ne ko­mi­si­je pro­naš­li smo pre­su­du ko­jom je Branko Popović osu­đe­n sa još pet lica, op­tu­že­nih za kolabo­ra­ci­ju. Imajući razloga za sumnju da je proces u stvari potpuna režija OZN-e, moguće i naknadno fabrikovan (onako kako je to major Trešnjić opisao), budući da se za pomenuta krivična dela ne navode nikakvi konkretni dokazi niti postoji potpisana izjava sa salušanja optuženog, donosimo izvod iz presude Vojnog ratnog suda Prvog proleterskog korpusa, gde se kaže da je:
„...Op­tu­že­ni Po­po­vić Bran­ko kriv za­to što je po­sle kapi­tu­la­ci­je i po­sle iz­me­ne sta­re Uni­ver­zi­tet­ske upra­ve, on je­di­ni od sta­rih čla­no­va ušao u nov Se­nat, či­me se vid­no ista­kla po­drš­ka po­zna­tom zli­kov­cu mi­ni­stru Jo­ni­ću i nje­go­vom no­vom prav­cu u vas­pi­ta­nju škol­ske omla­di­ne; kriv je dalje što je bio je­dan od pot­pi­sni­ka 'Ape­la' 1941. go­di­ne ko­jim je osu­đe­na bor­ba Na­rod­nooslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta, i naj­zad za­to što je, kad je bio na po­lo­ža­ju de­ka­na Teh­nič­kog fa­kul­te­ta, če­sto išao kod še­fa od­se­ka Spe­ci­jal­ne po­li­ci­je Be­ća­re­vi­ća i s njim se do­go­va­rao ko­me tre­ba do­zvo­li­ti iz­la­zak na is­pi­te i ko­ga tre­ba od stu­de­na­ta zbog svog ro­dolju­blja i ne­sla­ga­nja sa po­sto­je­ćim sta­njem, uklo­ni­ti s fa­kul­te­ta i za­tvo­ri­ti sa svim onim mu­če­nji­ma ko­ja su ka­sni­je do­bi­ja­li u Spe­ci­jal­noj policiji“.
(KRAJ)