Apsurdan Čerčilov plan

Pišu: Miodrag Janković, Veljko Lalić
     U NAPETOJ balkanskoj situaciji, januara 1941. godine, Englezi šalju u Grčku jedan mehanizovani korpus. Znaju da je to simboličan gest i zato predlažu stvaranje ZAJEDNIČKOG balkanskog fronta. Kome oni to predlažu? Nikom drugom do Jugoslaviji, Turskoj i Grčkoj. Knez Pavle tada shvata da mu Britanci šalju otvoren poziv da izvrši samoubistvo Jugoslavije.
Uistinu Čerčilova je želja da podigne moral građanima Ostrva koji svakodnevno trpe bombardovanja nemačke avijacije. Britanskog premijera uopšte ne zanimaju problemi kneza Pavla. On cinično sugeriše jugoslovenskom knezu-namesniku svoj ludački plan: da knez ostavi Sloveniju i Hrvatsku i sa vojskom se uputi preko albanskih planina u susret italijanskoj vojsci. Da joj preseče odstupnicu i, uz pomoć britanskog motorizovanog korpusa, uhvati u klešta i porazi je. Čerčil je siguran da bi poraz Italijana izazvao nemačku intervenciju i, sasvim logično, nada se Hitlerovom popuštanju pritiska na Englesku. Njemu je važno da spase svoju zemlju, a na Balkanu - šta bude!
Svi jugoslovenski generali su Čerčilov plan ocenili kao apsurdan, Slovenci i Hrvati su odmah počeli da optužuju Srbe da im spremaju izdaju. U slučaju nemačkog napada Generalštab je Krunskom savetu dao preciznu ocenu situacije: posle pada Beograda, Ljubljane i Zagreba, vojska bi bila prinuđena da se povuče u planine Bosne i Hercegovine i da posle šest nedelja kapitulira.
PRITISAK koji je Velika Britanija vršila na kneza Pavla dolazio je iz više pravaca. U novembru 1940. godine, knezu upućuje pismo lično kralj Džordž Šesti, ličnost koju Pavle smatra za svog istinskog prijatelja. U svom pismu kralj poverava knezu: "Nosim tvoj ručni sat svako veče. Promenio sam kaišić kao što si rekao; baš je to dobar sat." Ipak, kralj je, na zahtev Čerčila, u svom pismu poručio: "Znam i shvatam koliko je težak tvoj položaj, kao i to da ćeš morati da daješ ustupke Osovini u nebitnim stvarima.(...) Znam da ti je veoma potrebno raznovrsno naoružanje i zaista bih želeo da možemo odmah sve da ti pošaljemo. Siguran sam da shvataš da je to samo pitanje vremena." Kralj uverava kneza da se britanska vojska brzo oporavlja od poraza kod Denkerka i želi da i knez veruje u "konačnu pobedu".
Kad je i Rumunija pristupila trojnom paktu, upozoren od svog ambasadora u Beogradu da sad Jugoslaviji preti direktna opasnost od Sila osovine, da joj hitno treba naoružanje, Čerčil je na sastanku svog kabineta rekao: "Ima li druge pomoći koju im možemo pružiti, izuzev što sami nastavljamo da ratujemo? Ako ne možemo obećati pomoć u materijalu, možemo bar da ih uverimo kako ćemo nastojati, kao što smo to učinili i prošli put (u Prvom svetskom ratu), da se nepravde prema njima isprave u budućoj pobedi".
Ambasador ser Ronald Kembel je pokušao da objasni knezu Pavlu tu Čerčilovu vitešku zamisao. Kod kneza je sve to samo povećalo strepnju.
Kad su se Britanci iskrcali u Grčkoj, knezu Pavlu je postalo jasno da će Hitler sad morati da započne svoj pohod na Balkan. Dobro se sećao Hitlerovih reči prilikom njihovih prošlogodišnjih razgovora u Salcburgu: "Svakog engleskog vojnika moram da gonim iz Evrope i zbog toga, ako bude potrebno, moraću da zauzmem Grčku!"
KADA mu je 12. januara, u šest časova po podne, ser Kembel saopštio da će se Englezi sigurno iskrcati u Grčkoj, knez Pavle je izgubio kontrolu nad sobom i bukvalno izbacio ambasadora iz Belog dvora. Pročitavši izveštaj o tome, Čerčil je rekao: "Stav kneza Pavla liči na držanje nesrećnika koji je u kavezu sa tigrom, a nada se da ga neće izazvati dok se vreme večere neumitno primiče".
Istovremeno, u severnoj Africi, Britanci počinju da beleže prve uspehe u ratu. Deset italijanskih divizija je zbrisano brzim pobedama kod Bardije, Tobruka, Bengazija. Italijani su isterani iz Sudana i Somalije, a prodor je učinjen i u Eritreju. Englezima je uspelo da u Abisiniji izazovu ustanak protiv Italijana.
Englezima se žurilo da i na Balkanu postignu sličan uspeh. Državni sekretar za rat Entoni Idn je 12. februara krenuo za Kairo sa jasnim Čerčilovim instrukcijama da se "Grčkoj pošalje hitna pomoć i da se Jugoslavija i Turska nateraju da se bore". U slučaju neuspeha, "da učine što najbolje mogu".
Usamljenost kneza Pavla svakim danom je bila sve veća. Onda, 4. marta, dobija prvo pismo školskog prijatelja Entonija Idna:
"Gospodin Kembel me obavestio o situaciji u Jugoslaviji i teškoćama i zabrinutosti Vašeg kraljevskog visočanstva. Veruj mi, duboko saosećam i razumem kako se osećaš kao staratelj koji mora da donese odluku koja će imati uticaja na celokupnu budućnost tvog naroda.
"Nemački interes je da savlada Grčku i imobiliše Tursku. Ako to postigne, Jugoslavija će ostati u njihovoj milosti. A, sudbina će biti kao u Rumuniji, osim ako ne preduzmemo zajedničke mere da to sprečimo."
IDN zatim insistira da se tajno susretne s Pavlom, kako bi mu objasnio engleski plan "koji u otporu s Grčkom bar znači da ste vi i vaš narod učinili sve da izbegnete sudbinu koja je zadesila Rumuniju i Bugarsku".
Kako mu Pavle nije odgovorio, Idn mu 17. marta šalje mnogo opširnije pismo na osam strana, koje pronalazimo u Zbirci kneza Pavla s njegovom zabeleškom: "Otvoriti posle moje smrti".
"... A sad gospodine, dopustite mi da se okrenem situaciji na Balkanu. Čini mi se da ste vi i vaša vlada u poslednjih nekoliko nedelja izgradili snažnu i defanzivnu političku poziciju. Odbijanjem da potpišete Trojni pakt i stavljanjem do znanja da je budućnost Soluna vama od vitalnog značaja, doveli ste nemačku vladu u težak položaj. Uopšte ne sumnjam da je njihov prvobitni cilj bio da jednu balkansku zemlju potčine bez rata. S Rumunijom i Bugarskom su uspeli. S druge strane, Grčka je jasno dala do znanja da će se pre boriti nego popustiti, a i Turci su učinili isto.
"Stav koji ste vi zauzeli znači da nemačke vojne vlasti moraju uzeti u ozbir da bi ih dalja agresija na Balkanu mogla dovesti u sukob s Jugoslavijom, Grčkom i Turskom, koje bi tada dobile sav materijal koji budemo u stanju da isporučimo. Čini mi se da je veoma važno da se ovakva situacija zadrži, jer sve dok ste vi, gospodine, i vaša vlada to u stanju, postojaće šansa obuzdavanja nemačke pretnje pre nego što se uopšte pretnja razvije u vojnu akciju.
"RAZOČARAN sam što čujem od Kembela da vaše vojne vlasti tako pesimistički gledaju na vojnički položaj Jugoslavije. Naše vojne vlasti ni u kom slučaju ne dele ovo gledište. Oni posebno skreću moju pažnju na to koliko je jaka pozicija Jugoslavije kada je reč o Albaniji. Italijani su tamo još u lošem položaju. Uklanjanje italijanskih armija u Albaniji dalo bi vašoj vojsci toliko potrebnu municiju i ratni materijal svih vrsta, pa bismo mogli da ih upotrebimo na drugoj strani. Teško je proceniti kakvo bi dejstvo taj poraz imao na italijanski moral, naročito ako bi se dogodio istovremeno sa slomom italijanske imperije u istočnoj Africi. Zaista je izvesno da će vremenom Italija sve više postajati težak teret za Nemačku. Štaviše, sigurno da bi jedna takva rana, pobeda jugoslovenske vojske u Albaniji u velikoj meri ohrabrila sve delove vašeg naroda u prvim fazama ratovanja, što bi im nesumnjivo pomoglo da izdrže, zajedno s nama, nemačke napade na drugim frontovima.
"Veoma mi je žao što nisam imao prilike da se susretnem s Vašim Kraljevskim Visočanstvom i lično prodiskutujem sva ova pitanja. Na stranu sve političke stvari, bilo bi kao u dobra stara vremena opet lepo sesti i razgovarati..."

LAZAR I KOSOVO
U DOBA nemačkog ultimatuma, Vinston Čerčil pisao je jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću upozoravajući ga da će ukoliko potpiše trojni pakt "počiniti zločin Bugarske" i spustiti se na ulogu "ortaka u pokušaju da se ubije Grčka".
Jugosloveni, Turci i Grci moraju zajedno da udare, vikao je Čerčil koji je svom ambasadoru u Beogradu Rolandu Kembelu otvoreno poručivao "da gnjavi, muči i ujeda" kneza Pavla i njegove ministre.
Vrhunac je bio kada se britanski državni sekretar za Indiju Leopold Ejmeri preko Bi-Bi-Sija odjednom obratio Srbima; ne više Jugoslovenima.
Pozivajući se na hrabrost u Prvom svetskom ratu pitao je zašto bi sada Srbi prepustili svu slavu Grcima, i sebe svrstali s Bugarima i Rumunima. Saveznici će dobiti rat, uveravao je sada Srbe, jer Hitler ne može da nadjača Englesku i Ameriku zajedno. Onda se direktno obratio studentima i sveštenstvu, koji su kako je rekao, godinama održavali plamen nacionalnog duha.
Engleski guverner poziva i na tradicije Kosova i junačkog cara Lazara koji je više voleo nebesko nego zemaljsko carstvo. Na kraju vatrenog govora, Ejmeri je uzviknuo kako jugoslovenska vlada ne može:
“...Imati pravo da jednim potpisom otpiše čast i nezavisnost šesnaest miliona ljudi. Ako narod jasno pokaže kako u pristupu osovinskom paktu gleda izdaju časti i nezavisnosti, onda je to dužnost vlade da pita narod pre nego što potpiše pakt. Ne, za to nije kasno. Čitava budućnost Jugoslavije nalazi se na rubu ponora."
(Nastaviće se)