Planovi kralja Petra

Pišu: MIODRAG JANKOVIĆ I VELJKO LALIĆ
     OD ubistva kralja Aleksandra u Marselju (9. oktobar 1934), namesnici su vladali u ime kralja. Puč je, 27. marta 1941. godine, izvršen "u ime kralja". Istina, kraljevu proklamaciju preko radija, nije izgovorio maloletni kralj Petar Drugi (toga dana proglašen za punoletnog), već, imitirajući kraljev glas, poručnik Jakov Jovović (otac pesnika Ranka Jovovića).
Srećom, za istoriju i pozorište, posle rata je bivši kralj, u 32. godini, objavio memoare pod naslovom "Život jednog kralja". To se desilo 1955. godine, koja je zaslugom krunskog svedoka ubeležena u srpskoj istoriji kao godina u kojoj se pojavio najluckastiji opis tragičnih događaja od 27. marta 1941. godine.
     Petar Drugi priča da je glavni razlog što je on izgubio kraljevinu taj što generali nisu prihvatili njegov ratni plan. Evo, ukratko, njegove strategije:
     "Glasine su bile uznemirujuće, a najgora od svih je bila da će Jugoslavija neminovno potpisati trojni pakt. Počeo sam da skraćujem popodnevne časove, prvo pod jednim, pa drugim izvinjenjem i uspeo sam da okupim malu grupu starih prijatelja sa vojne akademije, univerziteta i visoke škole sa kojima sam pod raznim izgovorima odlazio na duge vožnje izvan grada. Kad bismo jednom bili van grada, planirali smo šta bismo uradili u slučaju da naša vlada potpiše pakt.
     Razmatrali smo mnoge planove i najzad smo jedan prihvatili", piše kralj.
     NA ovom mestu, napomenimo samo to, da čovek koji ovo piše nema više sedamnaest godina, već trideset dve i da je već punih deset godina bivši kralj. Vratimo se krunskom svedoku:
     "Trebalo je da uzmem nekoliko slobodnih dana pod izgovorom da idem na gađanje, ali bih umesto toga otišao zajedno s jednim prijateljem, pitomcem u tenkovski depo u Beogradu, koji se nalazio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja koji je delio naša osećanja. Tada bi on rekao da ide u noćnu patrolu i uzeo bi šest tenkova sa kojima bismo otišli na jug u Skoplje udaljeno oko 500 kilometara, skoro, otprilike, dva dana puta. Dotle je trebalo da izbegavam sve sumnje da sam saučesnik u ovome", napisao je Petar.
     I ovde, dodajmo samo jedno: Petar Drugi priznaje da je i on imao svoju pučističku grupu (sačinjenu od bezimenih prevratnika, ali ipak opasnu i dobro opremljenu).
     "Jedan od mojih prijatelja pitomaca VA imao je strica koji je živeo u Bitolju i starijeg brata koji je, srećom po nas, bio u to vreme komandant jednog pešadijskog bataljona u istom okrugu. Takođe sam se poverio jednom od mojih vojnih nastavnika koji je do pre kratkog vremena bio komandant brigade blizu Debra. Bio je izuzetno popularan i kod oficira i kod vojnika njegovog garnizona. Ostali članovi grupe trebalo je da stupe u kontakt sa što više poverljivih ljudi koji su mogli da dođu dole, što bliže granici.
     Nadali smo se da nikakva uzbuna neće biti data pre isteka dvadeset četiri časa po našem bekstvu sa tenkovima iz Beograda. Trebalo je da odem u štab garnizona u Skoplju, koji je, kako sam već znao, bio na našoj strani, da stupim u kontakt sa generalom komandantom za taj okrug i ubedim ga da izda naređenja svim svojim trupama da krenu ka granici. Nameravali smo da zamolimo grčku vladu da primi ovu izbegličku vojsku, od oko 100.000 ljudi, u zemlju i da zatraži od naše vlade da se odrekne potpisivanja pakta. U slučaju odbijanja trebalo je da udružimo snage sa našim tradicionalnim prijateljima Grcima protiv zajedničkih neprijatelja."
     OVU više nego lukavu i genijalnu kraljevu zamisao osujetili su Simović i njegovi pučisti. I šta je dalje bilo? Kralj priča:
     "Moje lično iskustvo sa prevratom počelo je u šest časova ujutru, 27. marta, kada je moj sobar Radenko ušao u moju sobu, snažno me prodrmao i probudio me... Brzo sam obukao kućni kaput i otišao u dnevnu sobu gde me je čekao general Kosić divljeg i razbarušenog izgleda." (General Kosić je bio komandant kraljeve garde!)
     Petar je zajedno sa generalom "divljeg i razbarušenog izgleda", izvršio smotru garde. Vratio se u dvor, kako kaže, oko devet časova.
     "Uključio sam radio na Radenkov nagovor. Na moje veliko iznenađenje čuo sam glas koji je bio sličan mom..."
     Zatim, kralj priča kako je on svojim pametnim naredbama koje je izdao "divljem i razbarušenom Kosiću", sprečio veliko krvoproliće. Zatim, Petar priča, kako je njegov stric, knez Pavle, doveden u Beli dvor oko sedam časova uveče. Sa njim je došao Simović, koji je kralju doneo da potpiše proklamaciju koju je on tobože pročitao toga jutra preko radija i ukaz o imenovanju Simovića za šefa vlade. Kralj sve potpisuje i usput se raspituje o događajima u gradu. Šta je Petar radio od 9.00 ujutro do 7.00 uveče? Prema pouzdanom svedočanstvu, on i jedan njegov vršnjak su se vozikali automobilčićima po dvorskom parku!
     I sad dolazi šlag na torti:
     "Posle ovog kratkog razgovora (sa Simovićem, prim. a. f.), premijer je otišao i ja sam pomogao stricu Pavlu, strini i rođacima Aleksandru i Nikiju da spakuju svoje stvari što je brže moguće. Kratko sam razgovarao sa stricem, koji mi je ukratko objasnio svoju politiku poslednjeg dana i rekao mi da se dokumenta koja će mi biti potrebna nalaze u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih ispratio do vrata, a zatim do kola. Bilo je tragično reći zbogom čoveku koji je bio moj najbliži prijatelj i zaštitnik. Iako srećan što sad možemo da nastavimo sa našom novom politikom nezavisnosti, veoma mi je bilo žao videći ga kako ide i, dok sam ga posmatrao kako odlazi, osećao sam veoma snažno svoju novu odgovornost i moju nepripremljenost za nju."
     Posle ovoga, kralj je otišao da spava i sutradan, Radenko ga je opet probudio i dao mu da obuče generalsku uniformu.
     "Sada sam bio vrhovni komandant jugoslovenskih oružanih snaga", kaže Petar.
     I, kaže, sišao je u glavnu sobu za prijem i pred patrijarhom Gavrilom i Simovićem i svim članovima svoje vlade, položio zakletvu. Nisu oni njemu položili zakletvu, već on njima!

POZIV NA UJEDINJENJE
     "SRBI, Hrvati, Slovenci,
     U ovom trenutku tako teškom za naš narod, odlučio sam da preuzmem kraljevsku vlast. Članovi namesničkog saveta odobrili su ispravnost razloga mog čina i odmah dali ostavke uz sopstvenu saglasnost.
     Moja kraljevska vojska i mornarica odmah su se stavile meni na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine oko prestola. U ovim teškim okolnostima to je najsigurniji način da se sačuvaju unutrašnji red i spoljni mir. Zadužio sam armijskog generala Simovića da formira novu vladu. Sa verom u Boga i budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i predstavnike vlasti zemlje, da ispune svoje dužnosti prema kralju i otadžbini."

ČERČILOVA VERZIJA
     PIŠUĆI o memoarima kralja Petra Drugog, Miloš Crnjanski citira Vinstona Čerčila, iz knjige treće njegovih memoara "Drugi svetski rat".
     "Čerčil kaže da je kralj Petar II morao da se otme 27. marta, iz kandži namesništva, i da prisustvuje blagodarenju u katedrali, samo na taj način što je pobegao iz dvora na Dedinju spustivši se niz oluk. Kad Čerčil može TAKO da priča o Petru II amerikanskoj i engleskoj čitalačkoj publici, uveren da će ona verovati, onda zašto se čuditi pričama 'kralja' Petra II?"
     Inače, ovde treba naglasiti da je Vinston Čerčil za svoje memoare dobio Nobelovu nagradu za književnost.

TRAGIČNE REPRIZEMEĐU protivnicima pučista u emigraciji, svakako istaknuto mesto zauzima Milan A. Fotić (brat ambasadora u SAD Konstantina Fotića), sa knjigom objavljenom 1960, "Izgubljeni put, 27. mart 1941". Evo jednog njegovog zanimljivog razmišljanja:
"Između svršenog studenta pariskog univerziteta Pavla Radovanovića, koji je sa robijašima, na zverski način ubio u šumi kneza Mihaila u cilju da se dočepa vlasti i zavede demokratiju; zaverenika oficira, koji su 29. maja noću upali u dvor, ubili kralja i kraljicu na spavanju, njihova mrtva tela iskasapili i izbacili kroz prozor, sve u cilju da odbrane ugled monarhije i zavedu demokratski režim - i naših dvadeset sedmomartovaca, koji su putem nasilja i lukavstva ubili otadžbinu i gurnuli narod u katastrofu - sve u cilju da brane slobodu i čast a da zavedu demokratiju - provlači se jedna ista ideološka i duhovna linija: ne birajući sredstva, otkloniti sve smetnje koje su prepreka da se dođe cilju. (...) Oni su zloupotrebili poverenu državnu silu; poslužili su se nedozvoljeno kraljevim imenom; srušili su zakonitu vladu; isfalsifikovali su kraljevu proklamaciju (tu proklamaciju je napisao Slobodan Jovanović, prim. a.f.) i predstavili preko radija kao da je sam kralj čita; prikrili su od naroda pravi cilj 27. marta; iznudili su od kneza, pod pretnjom smrti, ostavku; uvukli zemlju u rat svesno i namerno; pobegli su sa dužnosti u svet, a narod ostavili da nevin snosi posledice njihovog dela."
(Nastaviće se)