Čerčil po - Nemcima!

Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić
PUČ izveden u četvrtak 27. marta 1941. godine uzrokovao je brodolom državnog broda. Sudbina celog naroda i, naravno, pojedinačne sudbine ljudske dobile su obeležja katastrofe.
"Za vreme buna, u doba društvenih promena, o pravu i sudu ne treba govoriti. Sve se ruši, sve se menja. Jedan čovek zamenjuje drugog. Životi vise o koncu. Za život se ne treba vezati. Ne treba ga braniti po cenu uniženja ljudskog dostojanstva."
Ovo je zapisao Milan Antić (1892-1975) u januaru 1963. godine, posle izdržane robije u Sremskoj Mitrovici.
U Arhivu kneza Pavla, koji se čuva na Kolumbija univerzitetu, nalazi se izvestan broj dnevnih izveštaja ministra dvora Milana Antića. Iz njih se može razumeti da je Antić imao najveće poverenje kneza Pavla.
Milan Antić je bio sin Nikodija Antića, trgovca iz Boljevca, koji je kao sekretar radikalnog odbora bio osuđen na smrt od prekog suda 1883. godine zbog učešća u Timočkoj buni protiv kralja Milana Obrenovića. Kazna mu je bila preinačena u dvadeset godina robije, koju je do 1886. izdržavao u beogradskoj Tvrđavi zajedno sa Perom Todorovićem i drugovima. Majka Milana Antića zvala se Julijana i bila je kćerka lekara iz Boljevca. Završio je gimnaziju u Zaječaru i želeo da studira medicinu, ali dobio je državnu stipendiju za studije prava u Ženevi.
PO završenim studijama postavljen je za sekretara u Ministarstvu inostranih dela, a 1. septembra 1915, postaje najmlađi sekretar Nikole Pašića koga prati u povlačenju preko albanskih planina u Grčku. Posle rata radio je na uspostavljanju granice sa Grčkom i služio u ambasadama u Rimu i Bukureštu. U Rimu je upoznao svoju buduću suprugu Agatu, ćerku poslednjeg hrvatskog bana (1917-1918) Antuna Dragutina Mihalovića.
Mihalovići su plemićku titulu dobili od kralja Karla Trećeg godine 1717. godine. Prema spomeniku koji se čuva u Povjesnom muzeju Hrvatske u Zagrebu, do 1763. godine prezivali su se Mihajlovići i bili pravoslavne vere. Do početka 20. veka, šest generacija su bili carski oficiri.
Milan Antić je 25. decembra 1932. godine, voljom kralja Aleksandra Karađorđevića postao ministar dvora, na kom položaju je ostao sve do 27. marta 1941. godine. U julu 1939. godine, za vlade Džordža Šestog, proizveden je u viteza viktorijanskog kraljevskog reda "Honorary Knight Commander". Na Ukazu koji je Milanu Antiću dao pravo da do kraja života nosi titulu engleskog sera, stoji potpis velikog majstora suverenog reda - kraljice Elizabete (majke današnje kraljice). Ni pre njega ni posle njega nije bilo Srbina kome je engleska kruna ukazala takvu čast, sve do danas (knez Pavle Karađorđević je, kao plemić, imao najviše britansko odlikovanje - orden podvezice).
Na dan puča, 27. marta 1941. godine, ministar dvora Milan Antić je uhapšen, a posle bombardovanja Beograda, vođen putevima bekstva generala Simovića, braće Knežević i članova pučističke vlade sve do Pala, gde ga je, general Kalafatović u poslednji čas spasao od streljanja. Okupaciju je proveo u Boljevcu i u Beogradu, bez ikakvog učešća u javnom i političkom životu okupirane Srbije.
HAPŠENJE Milana Antića izvršio je lično major Živan Knežević. Tom prilikom je Knežević uzeo svu Antićevu ušteđevinu i lični dnevnik.
Posle rata, Antić je hapšen tri puta i robijao je zatim, u Sremskoj Mitrovici, sve do 1960. godine. Ostavio je veći broj beležaka i jedan memoarski spis koji nigde još nije objavljivan.
Pred Titovim islednicima je bio pravi stoik, evo šta on o tome kaže:
"Svaka promena političke situacije, a naročito promena šestojanuarskog režima posle martovskog puča, otvara Eolovu vreću punu nagomilane kritike, tako da čovek ne može da pohvata sve te vetrove, ni da skupi sve te glasine.
Želja mi je da napišem ono što sam video, čuo i radio, polazeći od istine i sebe, a ne od neistine i kritike. Na taj način bih rekao istoriji ono što znam o tom burnom periodu našeg javnog života i odgovorio želji pokojnog oca."
Shvatao sam svoj položaj i svoju dužnost prema sebi, istoriji i vlastima. Izneo sam ozbiljnu i odgovornu sliku o onom što znam i što sam smatrao da je jedino moguće bilo u datom momentu opšte konstelacije sila i događaja. Branio sam i zastupao politiku i ljude koji su bili pozvani da o narodu i državi misle. Izbegavao sam svaki lični momenat. Nikog nisam napadao. Sebe nisam branio bacajući eventualnu svoju odgovornost na ma kog drugog. Držeći se politike, a ne ličnosti, dao sam objektivnu sliku onog što je bilo, ukoliko sam, prirodno, ja to znao."
O OKOLNOSTIMA i situaciji koja je vladala pred puč, Antić je isledniku, između ostalog rekao:
"Znam da je knez Slobodanu Jovanoviću izneo opširno stanje odnosa Nemačka - Jugoslavija, na šta mu je Jovanović odgovorio: 'Pa to, onda, nije Tripartitni pakt.' Ovo mi je poznato otuda što mi je knez kasnije jednom prilikom naglasio. Primetio sam da je ovakvo mišljenje Slobodana Jovanovića, s obzirom na to da je čuveni pravnik, imalo na kneza priličan uticaj u toku daljih pregovora sa Nemcima."
O pismima engleskog kralja i Idna, Antić je rekao šta je znao, ali je podsetio i na Čerčilovo pismo.
"Bilo je upućeno predsedniku vlade Cvetkoviću. U tom pismu Čerčil skreće pažnju našoj vladi da ne treba poklanjati puno poverenje Hitleru u našim pregovorima, upotrebivši čak i reč Huni spominjući Nemce. Nisam čitao Čerčilovo pismo. Čuo sam samo jedan fragment u momentu kad ga je Cvetković čitao knezu... bilo je na francuskom jeziku.
Islednik se naročito zanimao za Gavrilovićeve izveštaje iz Moskve. Pitao je Antića koliko puta u mesecu je slao svoje izveštaje.
"U početku svoje misije u Moskvi", odgovorio je Antić, "Gavrilović je slao vrlo često izveštaje... telegrafski i lično vezom (preko kurira). U početku skoro svakodnevno dolazili su telegrami... a posle nekoliko meseci ređe. Deset do petnaest telegrama na mesec dana.
ISLEDNIK pita da li su kneza interesovali Gavrilovićevi izveštaji i Antić kaže:
"Vrlo su ga interesovali. Više nego ma koji izveštaj iz drugih zemalja. I od mene je tražio... da mu te izveštaje ostavim da ih... može prelistati i čitati.
Islednik: S obzirom na ovako veliki broj izveštaja, možete li se setiti... bar osnovnog sadržaja... ili bar kako biste ih klasifikovali?
Antić: Gavrilović je od samog početka uveravao Beograd da sovjetska vlada neće, u svojim odnosima sa stranim zemljama, ništa učiniti što bi moglo izazvati nepoverenje kod Nemaca, sa kojima su imali ugovorni odnos od 1939...
To je deo njegovih izveštaja političke prirode. S druge strane, Gavrilović je izveštavao da u Crvenoj armiji vlada duh visokog patriotizma... da se vojska stalno sprema, ali i da je potrebno još izvesno vreme da kompletira svoje naoružanje.
Naše nade... su bile da ćemo u Moskvi... naći mogućnost zaštite prema Nemcima i Italijanima, ali su... Gavrilovićevi izveštaji suprotno govorili."

KOMPLEKSNA LIČNOST
U ZABELEŠKAMA Milana Antića (pisanim posle izlaska sa robije) ima nekoliko skica za portret kneza Pavla.
"Knez je bio psihološki kompleksna priroda, koja karakteriše samo više duhove. Iako sam sa njim preživljavao sve teške momente našeg javnog života, ipak su mnoge njegove akcije prošle mimo mene. To su momenti hladnog rezonovanja, momenti složenih kombinacija i planova. Ali tamo gde je osećanje radilo, gde je lična osetljivost bila u pitanju, njegovi su izlivi bili patetični, instinktivni, momentalni."
(Nastaviće se)