Zemlja pred raspadom

Piše: Miodrag Janković i Veljko Lalić
JUTRO, 14. septembar 1976. godine.
U najotmenijem predgrađu Pariza, u Neiju, u Američkoj bolnici, u tišini, protiču poslednji sati života srpskog kneza Pavla Karađorđevića.
Prošlo je 35 godina od kada je 27. marta vozom napustio Srbiju. Dan kada je izgubio svoj položaj, svoju slavu, bogatstvo, Muzej, slike, mir, sreću svoje porodice...I svoju domovinu. Ali, besmrtnost mu niko ne može uzeti.
Ona je pedantno pohranjena na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. U šesnaest kutija nalazi se 12.000 vrednih dokumenata koje je arhivirao američki profesor Jakob Hobtner. Zato ga je zabrinulo pismo kuma i najbližeg prijatelja Časlava Nikitovića, koji mu piše 1975. godine:
- Juče sam govorio s gospođom Hobtner. Ona se malo povratila od udara posle smrti svoga muža, koja nam je svima došla veoma iznenada. Predmet razgovora je uglavnom bio ko će rukovati Vašim papirima na Kolumbiji posle Hobtnera. Rekao sam da moramo prvo s vama da se konsultujemo, pa tek onda da tražimo pogodnu ličnost. Ne verujemo da bismo mogli pristati da to bude Srbin, jer ne vidim nikog kome bismo to mogli poveriti...
Konačno Pavlova zbirka može da se poveri svim Srbima. Ona je već mesec dana u Arhivu SCG. Dustupna svim našim istoričarima. Prepuna nekog odavno zaboravljenog “srpstva”.
U BROJNIM prepiskama s Časlavom Nikitovićem Pavle pokazuje svoju zabrinutost za uništeno srpstvo. Njegov kum odgovara mu 15. decembra 1967. jednim tako proročkim pismom:
“U Jugoslaviji je situacija vrlo teška. Opšte je previranje u srpskim krajevima, naročito u Srbiji, ali izgleda bez naročitog programa. Srbi osećaju da su ugroženi sa svih strana, ali nemaju pravac i ne znaju šta treba da urade da otklone opasnost od sebe. Stanje je veoma napeto i samo se čeka Titova smrt. Mase se boje njegovog odlaska s ovog sveta, jer ne znaju šta će biti posle. Ljudi, koji otuda odlaze, vele da on ipak ima izvestan autoritet koji sve drži na okupu.
Srbi su ugroženi u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, kao i u svim prečanskim krajevima. Situacija je takva da bi Srbi, u slučaju raspada Jugoslavije, došli u teži položaj od onoga u kome su bili pre Prvog svetskog rata.
Hrvati se spremaju za trenutak ako do raspada dođe. Iz emigracije je otišao u Jugoslaviju čuveni ustaški duhovnik dr Krunoslav Draganović, koji je bio intelektualna desna ruka Ante Pavelića. On je amnestiran i sada radi u Sarajevu. Hrvati ga pozdravljaju kao mesiju i dočekuju ga svuda s oduševljenjem. Imam informaciju da je njegova misija da se nađe tamo u slučaju raspada zemlje da bi mogao prihvatiti situaciju u Hrvatskoj. Bio sam prekjuče s Vanjom Subotićem. On je takođe zabrinut mnogo za našu srpsku stvar. Kod njega je bio jedan francuski diplomata iz UN koji mu je kao srpski prijatelj poverio da Hrvati iz Jugoslavije već kontaktiraju Kej d Orsej za slučaj raspada Jugoslavije. Oni traže francusku zaštitu za sebe i Slovence, kao katolike i zapadnjake, a za Srbe vele da će ići sa Istokom.
Ne bi li bilo moguće Vašem Visočanstvu da dođe u kontakt s odgovornim francuskim krugovima i oceni njihov stav u ovom pitanju?
SLOVENCI su u Jugoslaviji država u državi. Sem inostrane politike i vojske, oni imaju sve druge nadležnosti. Na račun federacije oni su izgradili svoju užu domovinu. Na primer, dok u Srbiji nema uopšte privatnih ugostiteljskih radnji, dotle ih u Sloveniji ima više od tri hiljade. Oni čak imaju i svoju trgovačku avijaciju. Oni su se toliko osilili da govore o konfederaciji, jer vele da neće da rade za druge. U Njujork tajmsu je izašao jedan veliki članak o Sloveniji, iz koga se vide ove njihove težnje. Sam Krek koga odavno nisam video napisao je prošle godine četiri mogućnosti za Sloveniju: a)zasebna država, ali ovo nalazi da nije lako; b)sa Jugoslavijom; v)sa Italijom; g) s Austrijom.
Sa stvaranjem autokefalne crkve u Makedoniji naša stvar u toj srpskoj pokrajini pretrpela je veliki udar. Današnji patrijarh je pristao 1959. da ustoliči makedonske vladike, a takođe da bude makedonski patrijarh. Kada je, pak, sada Tito nametnuo autokefalnost makedonske crkve, on nije mogao da bekne. Tamo su do punog izražaja doćli egzarhisti (bugaraši) kojih tamo nema više od 400.000. Turci su se iselili za Tursku, a to je za Srbe šteta, jer su oni uvek bili za Srbe protiv Bugara, a pogotovu protiv Makedonaca. Prošle godine posetio me ovde jedan ugledni bivši beg iz Skoplja, koji sada živi u Carigradu. Pričao mi je da nema Turčina u Makedoniji koji u slučaju plebiscite ne bi glasao za Srbiju, protiv Bugarske i Makedonije. Ali, kakva je vajda kad ih tamo više nema.
NAJBOLNIJE stojimo na Kosovu, u Prizrenu i Metohiji. Favorizovani Arnauti postali su nesnošljivi. Ovde je stigao jedan mlad Srbin iz Vučitrna, koji mi je pričao da se Srbi svi otuda iseliše i odoše u Srbiju, a mnogi i u Australiju. U Prištini je univerzitet na arbanaškom jeziku, koji vrši veliki uticaj. Što je najopasnije, Arnauti se veoma množe, pa će preplaviti i čisto srpske krajeve u blizini.
Srbi vide svoju ugroženost i u tome što u federalnoj vladi ima samo tri Srbina; Arnauta ima dva, Slovenca tri, Makedonaca na ključnim mestima tri, dok Hrvata - bez šefa države - ima šest.
Kada sve ovo sumiramo, slika izgleda strašna. Verujte mi da sam više puta nesrećan kad o ovome mislim ili čitam nešto što o ovome govori. Znam i uveren sam da Vi zbog ovoga patite i da nemate duševnog mira zbog strašnih događaja koji nas prate od zlokobne 1941. “
Na samrtnom odru u Neiju, u Američkoj bolnici, pak, kako je zabeležila njegova Olga u dnevniku, Pavlu u mislima nije bila 1941. godina.
Poslednje reči koje je izgovorio čvrsto joj stežući ruku bile su:
“Ne! Ne, nemojte ih ubiti...”
Olga Karađorđević nežno mu je šapnula:
“Pejsi, to je samo onaj tvoj košmar”.
Ona je znala da njen muž često sanja ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. Jer, kao što je mnogo puta govorio: tada je sve počelo.

SRPSKA TRAGEDIJA
Dr Časlav M. Nikitović, “Posle deset godina”, Dokumenti o Jugoslaviji, Istina o 25. i 27. martu, Pariz 1951. Piše:
“Plemeniti narodni pokret otpora protiv okupatora, pod vođstvom pukovnika Mihailovića, čiju je popularnost htela da iskoristi pa ga je imenovala ministrom vojske, ova vlada je potpuno upropastila. Ona nije bila kadra čak ni da održava direktnu vezu sa štabom vođe pokreta niti da mu politički i materijalno pomogne.
Ostavljen sam sebi, bez pomoći emigrantske vlade ni u kome vidu, klevetan od protivnika, napadan od saveznika, podrivan od izvesnih nedisciplinovanih pripadnika, ovaj pokret je imao tešku sudbinu da baš, u trenutku kad je mogao reći da je 90 odsto naroda uz njega, pretrpi potpuni nezaslužen krah, koji je koštao zemlju gubitka nacionalne nezavisnosti i političkih sloboda, a narod najvećih žrtava.
Neka se dobro zamisle odgovorni članovi emigrantskih vlada, krivci za strašnu bosansku tragediju, kroz koju je prošao nacionalni pokret otpora i koja je koštala života na stotinu hiljada cveta srpske nacionalne omladine! Neka se dobro zamisle nad tragedijom đenerala Mihailovića i njegovih drugova i nad tragedijom cele nacije koja je njihovim radom bačena u najveće ropstvo!
Ustoličenje Tita na vlasti u Beogradu rezultat je rada emigrantskih vlada. Celokupan njihov rad išao je u pravcu stvaranja jedne situacije, koja omogućuje najveća iznenađenja, kao što je za zemlju bilo iznenađenje stvaranje komunističke vlade u Beogradu zajedno sa članovima pučističke i emigrantskih vlada.
Sve ove nesreće koje je narod pretrpeo za poslednjih deset godina posledica su nepromišljenog koraka od 27. marta. Sve nesreće koje mogu još doći u novom svetskom sukobu biće takođe njegova posledica. Taj dan ostaće u istoriji najsrećniji dan komunističke partije i ustaškog pokreta, a najtragičniji dan srpskog naroda i jugoslovenske države”.
KRAJ