Otrov kao – gajtan

NIKADA, ni u jednoj istoriji sudstva, nije otkriveno ko je, kada i kako, u sudskoj praksi, svoj život završio unoseći u sebe otrov.

Po legendi starih naroda, Heketa je bila prva koja je otkrila otrovno korenje i to svoje otkriće saopštila svojim ćerkama Mederi i Kirki.

U Persiji su još u davno doba znali za jedno drvo koje je rađalo otrovne plodove i taj su plod upotrebljavali dajući osuđenom da ga pojede.

I u starom Egiptu trovali su osuđene. Međutim, u mnogim svedočanstvima koja su doprla do našeg vremena, najsigurnije se zna da je prilikom presude i osude vrlo popularno bilo usmrćivanje - otrovom.

Najprostiji način pogubljivanja otrovom jeste - Sokratova smrt. Njemu su otrov poslali u tamnicu i naredili da ga popije. To je bilo slično onome kada turski sultan osuđenom na smrt pošalje "svilen gajtan" da pomoću njega završi svoj život.

Trovanjem su u staroj Grčkoj najviše kažnjavani brakolomnici - preljubnici i perljubnice.

S gledišta pravne strane, u docnijim vremenima, otrov nije bio često kazneno sredstvo, ali je ostao u upotrebi kao - privatno sredstvo i osveta. Naročito je bilo popularno na dvorovima u DžV, DžVI, DžVII i DžVIII veku u borbi za vlast i nasleđivanje vladarskog trona.

Međutim, ilegalno trovanje, u moralnom kodeksu svih evropskih naroda bio je gnusan i nizak čin. Stari Germani su trovače obavezno osuđivali na smrt.

Kroz dugu istoriju svih civilizacija čovek je uvek i uvek smišljao nove forme kažnjavanja koje su bile sve gnusnije i tragičnije. Među njima dranje kože jeste jedna od najgroznijih osuda, a da je ovo kazneno sredstvo vrlo staro vidi se još u Bibliji.

Najpoznatiji primer jeste onaj koji je Kambiz naredio za svoga vrhovnog sudiju Sikamna. Taj sudija je bio podmitljiv i uvek je od klijentele primao poklone i stalno činio nepravdu. Kambiz je bio strog, ali pravedan. Pošto je sudija po njegovoj naredbi bio ubijen, naredi da mu oderu kožu i da njegovom kožom tapaciraju sudijsku stolicu. Ta stolica je bila opomena za sve sudije koji su bili podmitljivi i nepravedni u suđenju.

I istoričar Herodot pominje slučaj mita i korupcije sudstva u Starom veku i način njegovog kažnjavanja.

Ovaj primer je poslužio caru Horziju da pobije svoje vojvode i odere sa njih kožu zato što nisu imali uspeha u ratu sa neprijateljima.

Dranje kože kao sudska kazna bilo je popularno i kod Turaka, ali se ovaj vid kazne gotovo nije primenjivao kod starih Rimljana; a nije se u Srednjem veku i kasnije primenjivao ni u Evropi, sem u pojedinačnim slučajevima, u samovolji pojedinih vladara.

JEDAN slučaj dranja kože zbio se u Jermeniji 1671. godine. Persijanac se zaljubio u neku poljsku robinju. Bila je veoma lepa i on je odlučio da svoj harem "ukrasi" njenom lepotom, ali Poljakinja je pružala svome robovlasniku žestok otpor, pa jednog dana, koristeći nepažnju svojih evnuha, pobegne iz harema. Muž je uhvati, svuče golu, naredi da je vežu za krst i oderu joj kožu. Zatim oderano telo bace na ulicu, a oderanu kožu prepariraju i obese u haremu - kao tiraninovu opomenu da će i svaka druga njegova žena proći tako bude li bežala i "svome mužu" pružala otpor.

Da li je taj ljubomorni Otelo (junak iz Šekspirove tragedije) zadobio ljubav ostalih svojih dvanaest žena u haremu - ostalo je nepoznato - ali je tačno da više nijedna nije pobegla.

I u Pragu je 1509. 20. maja bilo jedno slično dranje. Kralj Vladislav V naredio je da se jedan njegov podanik, Čeh, odere, jer je ovaj u vreme Husinskog ustanka pucao na njega i pokušao da ga ubije.

U Nemačkoj je dugo primenjivana jedna kazna protiv lovokradica i svih onih koji su sa imanja vlastelina proterivali divljač, a naročito jelene i srne. Prestupnika su kažnjavali tako što su ga vezivali za leđa kakvog jakog jelena koga su progonili kroz najgušće trnje i šipražje. Tako je nesretnik morao da trpi najužasnije muke, jer se jelen trudio svim načinima da se sa svojih leđa oslobodi tereta, vukao ga kroz močvare, udarao u stabla, sve dok i životinja i žrtva nisu pali smrtno izranjavani.

U zakoniku "Terezijana" kojim se u Evropi vekovima vladalo, ovako stoji u jednom članu o kidanju tela:

"Osuđenik da se dovede na gubilište, tamo da mu se raseče telo na četiri komada, zatim da se svaki komad obesti o četiri vešala na četiri glavne ulice, a onda da se dovede narod radi gnušanja..."

Po ovom zakoniku najteži prekršaji bili su: veleizdaja i ubistvo trudne žene...

POŠTO je kroz istoriju najveće svireposti činio čovek čoveku, prirodno je bilo da su se i oni koji su vršili bestijalne presude, izmetnuli najposle i sami u divlje životinje.

Otuda i potiče prastari običaj da se i životinjama daje da izvršavaju najteži običaj nad osuđenikom. Ovaj način kazne dopire čak do praistorijskog doba. Misao da se životinje uzmu kao izvršioci najtežih kazni ima korene u najstarijim predanjima.

Tako, na primer, u Bibliji, na jednom mestu stoji:

"Neka crkavaju od gladi i neka ih kosi groznica. Osim toga, poslaću im zube zverova i otrov guja..."

Davanje životinjama da ubijaju ljude često nije bilo ništa drugo nego narodna zabava, priređivana u svečanim prilikama (arene po gradovima Starog Rima). Ostatak tih drevnih vremena jeste i običaj u Španiji koji je vezan za borbu bikova; ostaci starih vandalskih presuda. U drevnom Rimu bile su to narodne zabave kada je car slavio svoj rođendan, onda je i narodu trebalo njegovog uživanja. U Rimu se nikada, kažu hronike, nije oskudevalo u licima koja su osuđena na smrt.


NERONOVA ZABAVA

U EGZEKUCIJAMA zverima - lavovima i tigrovima - da bi se životinje što više rasrdile - žrtve su presvlačene i oblačene takođe u razne životinjske kože.

U ovom kažnjavanju naročito je car Neron uživao.

Kažnjavanja pomoću životinja bila su veoma česta u svim vremenima i kod većine naroda. Osuđenike su javno pogubljivali pomoću slonova Indusi i Kartaginjani.
(Nastaviće se)