Strah kažnjavan smrću

Piše: Ljubomir Šaša
EGIPATSKI kralj Ptolomej Filopator kada je osvojio Jerusalim onda je u Aleksandriju poslao ogroman broj Jevreja da umru u najtežim mukama - kidani i gaženi slonovima ili ubijani krokodilima kojih je bio pun Nil. Za ovaj oblike egzekucije u Egiptu je uvek bilo spremno više od 500 slonova i isto toliko lavova, tigrova i krokodila.

Ali, uz molitve sveštenika Elezara, Bog učini da ni slonovi, ni krokodili, ni lavovi, ni tigrovi nisu hteli da nasrću na Jevreje, koji su tako bili spaseni.

Plutarh i drugi istoričari pominju kažnjavanje žrtve pomoću mrava i pčela. O tome pišu i drugi pisci ne samo u starom veku nego i srednjem, pa i kasnijim stolećima.

Ova kazna sa mravima i pčelama stigla je u Evropu sa Orijenta. Osuđenik se skine, veže za mravinjak na čvrsto ukopanom stubu i tako stoji dok ne umre od gladi, žeđi i ujeda mrava.

Gotovo na isti način se kažnjavalo i pčelama. Ovo usmrćivanje je naročito bilo popularno u Nemačkoj. Kažnjenik se skidao go, mazao medom, vezivao za ukopani stub u sredinu pčelinjaka. Pčele su ga ujedale sve dok nije umro u najtežim mukama.

I ova vrsta kazne bila je u zakoniku "Terezijana".

OSOBENA i vrlo stara kazna nemačkog prava, ali i prava svih drugih susednih država bila je i ova koja se naročito primenjivala na lopovima: na njihove grudi se stavljalo malo parče sirovog mesa, koje je kobac morao da pojede. Ali, pošto to malo mesa nije bilo dovoljno da utoli glad ove ptice grabljivice, osuđenik je bio u opasnosti da mu kobac čupa meso iz tela i ta je opasnost bila uvek tako blizu, pa je kobac na taj način, komadajući čovekovo meso, ubijao žrtvu.

U sistemu laganog smrtnog mučenja spada i uziđivanje i zakopavanje živih, i po ovim kaznama može se jasno videti kako se svirepost kroz civilizacije i narode sve više - razvija! Kako je brzo ubijanje moralo ustupati mesto sve dužem mučenju.

Razume se da je uziđivanje zbog svog trajanja moralo biti užasno, ali je zakopavanje živoga bilo još strašnije.

Jedna od najstarijih kazni bila je namenjena onima koji su se u borbi pokazali kao plašljivci pa su zbog toga kažnjeni, što se po svim pravilima i u svim vremenima ocenjivalo kao stidno i sramno. Takvog plašljivca bacali su u blato ili davili u blatu i đubretu, jer su i u srednjem veku, kao i u staro doba, lična hrabrost i odlučnost bile najcenjenije vrline, a plašljivost mana koja je kažnjavana smrću.

Zakopavanje živoga osuđenika, ne u barama i blatu, nego u zemlji, bila je kazna naročito za žene čedomorke, decoubice, brakolomnice.

Zakopavanje živih bilo je vrlo rašireno u zapadnim zemljama Evrope, a najčešće je bilo akt samovolje vlastodršca. Tako je, na primer, Oto Prvi Bavarski, posle pobede nad Mađarima, naredio da se stotinu zarobljenih mađarskih vojnika živo zakopa.

UZ zakonik "Terezijana", u dugom vremenskom razdoblju, u evropskim zemljama primenjivao se zakonik "Karolina". On je naročito bio strog prema čedomorkama i ženama koje su vršile veštačke pobačaje i u sebi ubijale još nerođenu decu, ali je bio strog i prema ženama koje su se bavile krađom.

Međutim, smrtne kazne davljenja u vodi u ovim zakonicima nisu imale svoje posebne odredbe. Davljenje vodom primenjivalo se u starim civilizacijama, pa su evropski zakonopisci došli do zaključka da je ta vrsta najteže kazne u novim civilizacijama prevaziđena.

Davljenje u vodi kažnjavalo se u Turskoj sve do 19. veka, a žrtve su najčešće bili brakolomnici i brakolomnice, izdajnici, mađioničari i decoubice.

Kao vojnička kazna, davljenje u vodi imalo je primenu u mornarici, jer je takva vrsta pogubljenja bila i najprirodnija. Pored toga, ovde je vladala i praznoverica, posebno u onim narodima čija se teritorija naslanjala na morske obale - ona lađa na kojoj se nalazi mrtvac mora da propadne, jer more, prema drevnim legendama, uvek traži žrtve.

Međutim, davljenje je, vrlo često, bio i akt samovolje kakvog moćnika koji je to činio mimo bilo kakvih zakonskih regula.

DO naših dana iz starog Rima doprla je i ova priča: jednog dana, na tibarskom mostu, car Komod sretne grupu plemića koji su, u šetnji, o nečem žučno razgovarali. Car ih upita o čemu su razgovarali, a oni odgovore - o vrlinama vladanja cara Aurelija. Car Aurelije bio je otac cara Komoda, za koga se dobro znalo da je bio veoma tašt. To ga je toliko rasrdilo - jer je bio ubeđen da je samo njegova vlast dobra i da se ona može hvaliti - pa je za kaznu naredio svojoj pratnji da ove mlade plemiće bace u Tibar i podave.

Kazne koje ne spadaju u prave smrtne kazne, koje neposredno na uništavaju život, bile su one kada je kažnjenik stavljan u malu lađu bez krme. Ovaj vid kazne najčešće se upražnjavao u mediteranskim zemljama.

Oni koji su bili osuđeni na uništenje, između više smrtnih kazni, obično su birali ovu. I ova vrsta kazne zadire u duboku starost, u neke drevne civilizacije.

Kažnjenik se obično zatvarao u malu lađu, odvlačio na pučinu i ostavljao, bez hrane i vode, da ga nose vetrovi i morske struje.

Pravo da se između više surovih kazni bira jedna davalo je osuđeniku nade da se odluči za onu za koju je verovao da će ga sudbina slučaja izbaviti muka i da će se spasti.

Moreplovac koji poznaje more dogod ima nešto čvrsto pod nogama, nada se spasenju, koje iako nije verovatno, ipak, nije sasvim nemoguće. Lađa na kojoj su izlagali osuđenoga, koji je izabrao taj način kazne, mogla je bar jednom da odoli prilivu i odlivu vode, na njoj nije bilo ni krme, ni vešala, ni jedrila i tako je položaj osuđenoga uvek bio dosta kritičan...

KRAJ - SIGURANIZ istorije zločina i kazne kroz civilizacije i narode umiranje u čamcu nije uvek bio izbor osuđenoga. Dešavalo se da su "prestupnike na lađi bez krme" prepuštali njihovoj sudbini, jer nisu hteli da ih liše života na običan način, ali ni da ih oslobode. U takvim slučajevima birali su već trošnu lađu na kojoj je propast bila vrlo sigurna.

Pored evropskih naroda, ovu vrstu kazne upražnjavali su i Rusi. Oni su na sredini čamca podizali katarku visoku tri metra, pa na nju, u gornjem delu, stavljali poprečne gredice kao kod vešala.
(Nastaviće se)