Šibanje do - smrti!

Piše: Ljubomir Šaša
PUT do dokaza u minulim vremenima bio je vrlo raznolik da bi se izrekla pravedna kazna.

Međutim, samo onde gde je kazna bez bilo kakve sumnje - dokazana, mogle su se izreći i pravedne sankcije. To je univerzalni pravni pogled koji je u svim civilizacijama star kao i samo pravo.

I u Svetom pismu o tome ima poučnih podataka.

Dva ili tri svedoka treba da potvrde krivicu jednog čoveka pre nego što se može izreći kazna. Ova odredba starog Mojsijevog prava bila je u nastavku hrišćanstva izvesna garancija za pravednu presudu. Tamo gde su tri dobra svedoka svedočila - pozivajući se u zakletvi na boga - da je neko učinio izvesno nezakonito delo, tu je bila isključena svaka sumnja u krivicu.

Međutim, kod orijentalnih starih civilizacija, gde je u izricanju kazne (izricana odmah) malo su brinuli o navođenju dokaza. Posle primanja hrišćanstva, u staroj Grčkoj i Rimu sudovi su se držali Mojsijevog načela - tražili su svedoke da bi dokazali istinu. Međutim, nedovoljnost ovakvog suđenja brzo se dokazala, pa se prešlo na priznanje okrivljenog da on sam prizna svoj "greh". Naravno, do priznanja se dolazilo - kao u svim vremenima - telesnim mučenjima okrivljenog da kaže da je učinio nezakonito delo zbog čega ga sud tereti.

Ali, ni ovo za sud nije bilo dovoljno, pa se tortura na putu do istine koja je tražena, primenjivala i na svedoke, jer zakletva nije bila dovoljna.

MEĐUTIM, ona je bila dovoljna kod starih Germana i drugih susednih naroda. Zakletva je važila kao najsvetije dokazano sredstvo za nečiju krivicu ili nevinost. Na osnovu "svete zakletve" mogao se i najveći grešnik osloboditi kazne. U germanskom sudstvu dugo je vladalo pravilo: kazna se nije smela izvršiti sve dok kažnjeni nije dobio čvrsta uverenja u svoju krivicu.

Tek se docnije uvidelo da se sa "svetom zakletvom" svedoka ne može uvek doći do prave "istine", prešlo se na rđaviji i nepouzdaniji sistem, a to je da osumnjičeni mora sam da dokaže svoju nevinost.

I to je bilo ili zakletvom ili "božjim sudom" koji je pod uplivom katoličkog sveštenstva sve više u zapadnim evropskim zemljama cvetao. I tužilac i optuženi imali su da izdrže "božji sud" - i tada je dvoboj "rešavao na čijoj je strani pravda!" Otuda je bilo u XVII, XVIII i XIX veku toliko dvoboja, pa su mnogi ušli i u literaturu.

Tada se verovalo da pobeda neće dopasti jačem i okretnijem borcu, nego da će Bog svakojako učiniti i pomoći da pobedi onaj na čijoj je strani pravda! Da samo osećanje nepravde i krivice mora slomiti snagu i pouzdanje najjačeg!

Ali, nije samo dvobojem "božji sud" određivao krivicu i nevinost nego i drugim probama.

Tako se, na primer, optuženi mogao osloboditi od svake sumnje - ako je nosio usijano gvožđe, ili žeravicu, ako je išao bos po žeravici - ili ako je izdržao "vodenu probu" i svoju nevinost dokazao, odnosno ako je svoju ruku do lakata zavukao u ključalu vodu ili ako se dao vezati i baciti u tekuću hladnu vodu.

DAKLE, okrivljeni odnosno osumnjičeni, ako preživi sve ove "testove" (da ga vatra i ključala voda ne opeku, ili da se, vezan, ne utopi u vodi), onda ga je sud proglašavao za nevinog! Ali, ako ga opeče žeravica ili vrela voda ili ako se utopi - onda je proglašavan za krivca!

Onaj koji je pristajao na ovaj "božji sud" tvrdo je bio uveren da je nevin i da će ovu torturu izdržati bez posledica, "jer će Bog sve učiniti da pokaže njegovu nevinost!"

A, da li se ikada takvo čudo zbilo?

U starim hronikama, do kojih je pisac ovog feljtona dolazio i čitao, nailazio je na mnoge primere koji su se graničili sa fantastičnim!

Ovde navodimo slučaj kraljice Kutagunde, dobro poznat u istoriji o kaznama i kažnjavanju u evropskim zemljama.

Kraljica je bila optužena za preljubu i brakolomstvo. Ona je tvrdila da je nevina. Onda se pribeglo "božjem sudu": morala je da ide bosa po žeravici!

Docnije su pape zabranile "božji sud". Bilo je besmisleno "zahtevati od boga" da on čini čuda i osumnjičenog i suđenog svojim čudom spasava i pokaže da je - nevin!

Kasnije se ponovo prešlo na to da se "priznanje" dobije od optuženog kroz razne teške telesne kazne i mučenja, pri čemu je vladala najužasnija samovolja i najzverskija svirepost kod onih koji su iznuđivali "priznanja"! Kod većine naroda ova "isledna sredstva" ostala su sve do naših dana iako su, zvanično, međunarodnim sudskim dogovorima bila krajem DžIDž veka zabranjivana.

Kao i kod najdrevnije kazne - kamenovanja, i kod kazne šibanja ne može se utvrditi njena starost.

Ali, pošto je - instinktivno - svakome živome biću urođeno da u stanju uzbuđenosti traži čime će da bije - može se uzeti da je batinanje (šibanje) tako isto staro kao i sam ljudski rod!

Na starim egipatskim slikama i bareljefima jasno se vide batinanja koja su svakako morala biti kaznena sredstva.

I staro Mojsijevo pravo pominje batinanja: "Kada je bezbožnik zaslužio šibanje, to sudija treba da ga obori i da ga bije prema meri i broju njegovih prestupa. A kada mu se udari 40 batina, ne treba ga više tući, jer bi bilo suvišno!"

A da ne bi bio suviše tučen, udarali su mu samo 39 batina iz mudre obazrivosti. A da se taj običaj - udariti samo 39 umesto 40 batina dugo održao, vidi se i iz Novog zaveta, gde se u Drugoj poslanici Pavlovoj hrišćanima veli:

"Vi ste sluge Hristove, ja sam još više! Ja sam više radio, više udaraca dobio, češće zatvaran, često u smrtnu nevolju dolazio. Od Jevreja sam pet puta dobio po četrdeset batina manje jednu (dakle 39 - prim. aut.). Tri puta sam šiban, jedanput kamenovan, tri puta brodolom pretrpeo..."

A da je šibanje bilo različito od običnog udaranja vidi se i iz apostolske istorije. I Mojsijevo pravo pokazuje iste razlike u vremenu te kazne kao i zakoni u XVIII i XIV veku.

Šibanje je u starim vremenima bila jedna užasna kazna, koja je kažnjenog često stajala i života, a to se dobro vidi i iz zakonika "Terezijana", koji šibanje u većini kaznenih mera smatra kao nužno.
(Nastaviće se)