Šarmer s varjačom

DOK se pilo i prebiralo po sećanjima i utiscima, u kafanu je ušao žurna koraka Stanislav Šimić. Beše malog rasta i kako se dalo zapaziti, veoma pričljiv. Našao je mesto među mlađim piscima - Borom Pavlovićem, Stankom Jurišom i Josipom Pupačićem. Tin se okrenuo ka Slobodanu i cinično propratio Šimićev dolazak: "Kokodače, a ne nosi jaja." Zatim malo poćuta, pa na Šimićevu adresu "prosu" nekoliko reči žoakastog sadržaja, ne zaboravivši da pomene da će dotični gospodin biti u hrvatskoj književnosti upamćen kao brat A.B. Šimića". Podsetio sam Tina da je Šimić o njemu laskavo pisao. Tih se grohotom nasmeja: "Nema hlada kod patuljastog drveta"!

Libero predloži da idemo u Dalmatinski podrum, na uglu Masarikove. Tamo se, kaže, jede dobra riba i pije na glasu poznati dingač. Ja sam se dvoumio, ne želeći da novčano visim Slobodanu ovrat. Slobodan se ljutnuo, pa mi je skoro naredio da idem sa njima. "Vidiš da je Tin stekao naklonost i prema tebi! Nema dileme, burazeru. Mora se ići." Pošli smo tamo i u piću "zaginuli", ali se sve dobro svršilo!

SLOBODANA su mnogo voleli i cenili Krklec, Drago Žerve, Cesarić, Tadijanović... Tako je bilo u Skoplju, gde je radosna srca očekivan od Koneskog, Janevskog, Todorovskog. Slično je bilo u Sloveniji, Crnoj Gori, Sarajevu, Novom Sadu, Prištini... Sećam se zajedničkog boravka u Klubu književnika Hrvatske, u Ulici JNA br. 2 na spratu.
Mladi hrvatski pisci Zlatko Tomičić, Slavko Mihailić, Josip Puvačić i neki drugi sa oduševljenjem su pratili vatromet Markonijevih opaski o životu, literaturi, piscima. Širio se krug slušalaca, a neumorni Slobodan, velik kao brdo, ređao je dosetku do dosetke. To je činio sa šarmom kome nije bilo ravnog među piscima. Ne prestajući da drži "vruću i duhovitu atmosferu do fajronta". To su reči iz moje zabeleške iz davnina koju sam ovih dana prelistavao. Dobro se sećam tog davnašnjeg događaja. Cela sala hrvatskog udruženja pisaca je bila pretvorena u jedno uvo. Slobodan je vrcao od duha. Postojao pravi mag scene!
Slobodan je koristio "oružje duha" gde god je stizao. A obišao je zemlju uzduž i popreko. Družio se sa piscima, glumcima, konobarima, pevačima, kočijašima, pilotima, ribarima, prodavačicama ljubavi, kolporterima, mađioničarima i hipnotizerima (Slobodan Đirković Roko), alasima, bokserima.

ULAZIO je u kuhinje mnogih hotela i restorana, oblačeći se u belu odeću, preuzimajući ulogu majstora - kulinara. Mešao je mesa i začine, povrća i druge đakonije, nikad ne zaboravivši da spremljeno jelo, obično gurmanskog svojstva, prelije vinom kao presudnom kulinarskom poentom.
Imao je više nadimaka - Libero, Veliki Kapetan, Markoni. Pored svog zanimanja pisca mogao je mirne duše da stavi još stotinak zanimanja, koja bi pristala uz njegovu nemirom obuzetu dušu. Ljudi su mu ih rado ustupali kad je Libero to želeo, ispoljavajući na taj način neodoljivu naklonost prema njemu. Ta naklonost nije bila lažna. Beograd se nije mogao zamisliti bez Slobodanovog prisustva, pošto je on bio nezamenljiv strateg noćnog štimunga pesme i sevdaškog ludila. Bio je legenda Beograda. I ne samo Beograda. U ono čemu se predavao unosio je čistu stvaralačku energiju. Po unutrašnjem rasipanju podsećao je na Balzaka. I likom, i potrebom za neumernim tamanjenjem jela i pića, koji su bili njegova umerenost. Za njega su mnogo obilja predstavljala prosek. Njegovo "rasipanje" duha bilo je spontano i stvaralačko. Sa mnogo mašte i psihološkog usredsređenja.

Nastavlja se