Mornar na konju

Piše: Rajko Đurović
DIVAN li je Slobodan drug i prijatelj bio. Dan se u njegovim očima istinski odmarao. Kao na prostranoj i lepoj livadi. Jahao je suvereno svoju misao. Jezdio sa njom kroz svet vizija. Vizije vešto raspoređivao u stihove zvučnog sklopa i emotivne krilatosti. Kad je hteo, postajao je Apostol. Umeo je da drži grad na rukama, da se ne izgubi i kad ide dijagonalno. Da sa Jesenjinom provede izlet na rjazanskim prostorima. Da sa Puškinom proleće zanosa lirski zasvede. Da s Blokom krstari nebesima duha. Oaza nesputanog jezika i jarkih i koloritom obujmljenih slika. Prevodi sa ruskog bili su Slobodanovi praznici srca. Pored srpskog, i ruski mu je bio maternji jezik.
Njegova poezija se nadovezivala uvek na nebo. Nebo nije samo prostrana dimenzija. Ono je simbol vinuća u nepoznato. U magijsko vrelo pustolovlja. Nebo je kapa ushićenja. Trijumf anđeoskih dviženija svetlosti i čuda. A Slobodan je u čudo verovao, jer se do kraja ne može artikulisati.
Večno je u obnavljanju i lepoti. To se dalo videti po njegovoj raspevanoj muzi, koja dotiče dno ljudske sete i visinu sna. Sledio je vreme. Vreme sa oreolom romantike postalo je njegovo omiljeno "duhovno piće". Tim se pićem, kako bi rekao Njegoš, "pjane pokolenja". Začudo, ta Liberova romantika imala je lekovito životno vidokružje. Finu lakoću misli, koja se brzo odeva u skladne zvučne oblike.
SLOBODAN je čudo pesničke raskošnosti. Imao je želje razvijene kao retko koji poeta. Između želja i zamišljanja postojao je znak jednakosti. Njegovo zamišljanje je označavalo, smemo reći, posedovanje unutrašnjeg bogatstva. Od trena je pravio doživljaj. Od doživljaja pitku pesničku melodiju. Životnom paklu protivstavljao je anđele, znajući da su oni vesnici i glasnici nebeskih čuda i čari. Razvedrači duše i pletači snova. On je pesnik snažne imaginacije. Imaginacijom je dozivao luke i reke, puteve i pejzaže, zaspala čula, odrone nemira u duši čovekovoj. Dobro je znao da stvari, da pojave žive svoj život. Prožimaju jedna drugu. Takav je bio naš Libero, taj veličanstveni mornar na konju.

Slobodan je prvo radio u "Mladom borcu". Posle je radio u "Našem vjesniku", listu omladine Srbije. U njemu su radile poznate "marke" našeg novinarsta: Dušan Stanković, Miodrag Đukić, Miloš I. Bandić, Dušan Pešić, Vasko Ivanović.

List "Naš vjesnik" je bio regrutni centar za vodeće jugoslovenske listove - "Politiku" i "Borbu". Slobodan se uskoro zaposlio u "Borbi" sa statusom slobodnog reportera, uređujući sa uspehom rubriku "Kopači zlata". U njoj je pisao o književnim stvaraocima i uopšte o ličnostima koje su iza sebe ostavljale duboku stvaralačku brazdu. Kako su cenili Markonijev dar, bio je povlašćen u pogledu izbora tema, odabiru puta i odredišta. Jednom reči, putovao je zemljom po vlastitom ćefu!

Čovek njegova dara nije umeo da omane u reljefisanju ličnosti koju je predstavljao javnosti. Naročito je voleo da putuje po Crnoj Gori. Sa Lesom Ivanovićem je provodio vreme u cetinjskom "Grandu", diveći se ovom pesniku u "baratanju" kartama. Nije mogao da zamisli boravak u Crnoj Gori, a da ne nađe nesrećog i divnog čoveka i stvaraoca Banja Šaranovića, koga je melanholija satirala da je "oduška" tražio u piću i druženju sa sličnom sabraćom. Išao je naš Slobodan i u katunska bespuća, u bele poljane, da traži moga brata od strica, Koju, zaljubljenika u Slobodanovu poeziju i kafanskog merakliju. O tome mi je pričao kad je došao u Beograd, zažalivši što ga nije našao. Našao je Kojine prijatelje koji su pesnika istinski ugostili i pićem i iskrenošću duše!
(Nastaviće se)