Neimar snova

Piše: Rajko Đurović
U "BORBI" je Slobodan proveo skoro čitav radni vek. Na putu je sklapao prijateljstva i ostvarivao ljubavi, obično sa curama koje su se zanosile poezijom i nežnošću. Libero je valjda bio čovek sa najvećim brojem prijatelja i ljubavnica. Pohodio je domove prijatelja, nikad bez poklona u ruci i nikad bez radovanja u duši. Bio je zabavljač njihove dece. Kod njih budio želju da vole svet poezije na način kao što se vole hljeb ili vazduh. Neki od tih mališana postali su pesnici sa ugledom.

Mogu slobodno reći da je Slobodan bio najrevnosniji propagator i tumač poezije. Recitovao je glasno i strasno - Jesenjina i Bloka, Drainca, Tina, Crnjanskog, Krkleca... Recitovanjem je osvajao poznati i nepoznati svet. Stapao je subjekat i objekat do punog poistovećenja. Umeo je maestralno da recituje. Nije samo boja glasa uticala da se rado sluša. On je gestovima ruku i specifičnom mimikom, pa i raznim gestovima znao da osvoji slušaoce, da ih razgali i odobrotvori. Da im podari san o ispunjenju izmaštane sreće koja će kad-tad zakucati na dušu sagovornika. Taj usputni Slobodanov bivak, ovde ili onde, pretvarao se u svojevrsni doživljaj i pamćenje, koje vrijeme lako ne "briše".

REKOH za njega da je imao dušu deteta. Meku. Baršunastu. Umilnu. Pričom je uspevao da "prikuje" sagovornika za sebe, unoseći u to što priča divnu prozračnost duha. Nije se odvajao od onoga o čemu sanja ili razmišlja. Uvek je bio u njihovoj matici. Odvajanje bi smatrao izdajom. Uverio se da je nemoguće odvojiti uzrok od posledica. Stalno je naglašavao da se kroz život srećnije ide ako čoveka iznutra greje unutrašnja vatra. Ta vatra najčešće se nalazi u pesmi. Ona sintetizuje lepotu. Slobodan je gledao na pesmu kao na veliku čovekovu okrepu. Jednako na šlepu, u kupeu vagona. Jednako u avionu, u školskoj prostoriji, izletu, svadbi. Na svadbi na koju je slučajno banuo brzo je promovisan u glavnog ceremonijal-majstora. Umeo je što drugi nije umeo. Da od slučajnosti gradi lepotu. Od običnog susreta spontani izliv veselosti.

SVE što je Libero činio bio je podstaknut unturašnjom potrebom da najavi volju i iskaže imaginaciju. To se ne odnosi samo na čin pesme. Svaki gest opervazi maštom i emocijom. Volja i imaginacija? Kako ih razumeti? U srodnosti jednog s drugim, Slobodan je dokučivao radost. I to više radost za druge nego za sebe. Njemu sve ima drukčiji izgled. Njemu se mnogo dopao jedan moj stih: "Svako je drvo prvo ako imaš oko." Taj drukčiji izgled ima moć stalnog privlačenja. I krčma koju je toliko puta pohodio i manastir kome je pobožno hrlio. Posebno Visokim Dečanima i Gračanici, tim najlepšim draguljima našeg istorijskog etnosa. Tu je zatim Žiča, Studenica, Ravanica, Sopoćani... Slobodan nije umeo da živi bez tih naših duhovnih riznica, koje su nas uvele u svet i dužno pamćenje. Njegovi putopisi sa tih obilazaka su pravi biseri naše putopisne literature. On je jednostavno sve drage slike, a imao ih je bezbroj, ulančavao u svest da tamo žive kad se od njih fizički odvoji.
(Nastaviće se)