U ljubav se kleo

Piše: Rajko Đurović
VREME i prostor nisu za Slobodana nikad rastavljeni. Kao da su iz iste retorte. Takve ih vidi naš pesnik. Takve ih utemeljava vizijom baladična toka i melanholičnog smerenja!

Život je pesniku bio na domaku ruke i pogleda. I prošlost i dolazeći dani. Opipavao ih je maštom, snom. Grejao osećanjima. Sa krme rečnog roda daljinom kao dragom ljubom. Brodari su mu dozvoljavali da krmani njihovim brodom, proizvodeći ga s razlogom u (imaginarnog) kapetana. Krmanio je i njihovim snovima i raspoloženjem. Najčešće uz piće, koje je bilo velika Slobodanova motivacija. Dobija se utisak da je i disanje pretvarao u maštu. U neku vrstu tajanstvene optike kojom "zarobljava" druge i začarava sebe. Misli su mu fluidirale slućenjem sjaja i čulne bujnosti.

Bio je, pravo reći, u planetarnoj groznici nadahnuća, gde se god zatekao. A zatekao se svuda gde je dolazila noga i mašta. Pisao je mnogo, najmanje u udobnosti radne sobe. Pisao je na velikom staklu, kraj prozora u vozu, za kafanskim stolom, u krevetu ljubavnica, čiju je požudu i put puštao da se kovitlaju među rukama i u divno sročenim stihovima o ljubavi.
U LjUBAV se kleo kao u najdraži smisao života. On je od svog velepnog duha, da se poslužim jednom konstatacijom Žorža Pulea, stvarao vremenski i prostorni atom u kome se zbivaju trajanja i razmahuju svetovi, nikad bez čvrstog emocionalnog oslonca i draži.

Ako se vrednost života određuje po ovim ili onim parametrima, ona se u poeziji određuje po raznovrsnosti i dubini, a naš Slobodan na tom planu bio je odista čudesno samosvojan. Živeo je kako je hteo, no uvek u zanosu. Zato je potpunije živeo, ne priznavajući poraz ni kad je poraza bilo. Teret briga je krio, jer kako apostol pesme da ih ima. Pesma mora da lebdi u fantaziji, pa teret koji pomenusmo brzo se pretopi u drugo životno družište. Uvek s osloncem na nadu. Alkohol je dosta pripomogao da se iz misli istisne svaka pomisao o životnom teretu.

Voleo je Crnjanskog i njegovo "Stražilovo". Voleo je "Lament nad Beogradom". Smatrao ih je pored nekih Disovih i Kostićevih pesama, himnama srpskog pesništva. Sudbina je htela da je legao u njegovu raku, i tako okončao oba svoja životna lutanja, po sebi i svetu. I da okončaju svoje budne snove. Da li se smrću okončavaju snovi? Ja mislim da se ne okončavaju. Ne bar poučen primerima ova dva velika pesnička barda. Njihovi snovi oživotvoruju se u snovima potomaka i poštovalaca njihove poetske reči.

SLOBODANOV dar imao je takvu projektilnu snagu koju je samo smrt mogla da zaustavi. Snaga mu je došla glave. Slično kao i kod Majakovskog. Prvome je snaga prekraćena vlastitim revolverom. Drugome je alkohol zamenio ubilačko oružje!

Sa njim i sa Miodragom Mijovićem Kantom, Bratom Pavlovićem, Dragoslavom Grbićem Grebom, sjajnim slikarem Slavom Bogojevićem, probdio sam mnoge kafanske noći na savskom pristaništu, kod "Kasine" i "Galeba", kod "Poleta" na Cvetnom trgu, kod "Složne braće", "Vltave", "Kalenića", "Smedereva", Skadarlije... Slobodan je neumorno davao štimung i usmeravao plovidbu kroz vino i snove i brinuo se, zašto to ne reći, o podmirivanju računa koji nisu bili mali. Zahvaljujući njemu nismo strepeli da ćemo zbog besparice izleteti iz kafane. Slobodana su rado čašćavali gosti, jer im je imponovao duhovitošću i dobrotom, a nadasve bratskim srcem koje se nije klonilo ni ljudi sa ruba života.

Slobodan je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstivma. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljao književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Desimirom V. Radičević Mačistom. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.
(NASTAVIĆE SE)