Ceo život u oluji

Piše: Rajko Đurović
SLOBODAN je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstvima. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljalo književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Brankom V. Radičevićem, Desimirom Blagojevićem. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.
Kad je umro pesnik Risto Ratković, juna 1956. godine Slobodan je sa zakašnjenjem stigao na sahranu, podosta pripit. Kad su Ristovo telo spuštali u raku, on se od autora "Nevidboga" oprostio uzbudljivim rečima, u kojima je plamteo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pesnik i divan čovek, evocirajući njegove životne muke i udese, svoj govor završio je rečima: "Alal ti vera, Risto".
DOBRO se znalo da je to pohvala umrlom piscu za časnu poeziju i život. Zbog tog govora bio je nemilosrdno "okrpljen" u "Borbi". Imao je neprilika i na poslu i u književničkoj organizaciji. Napad na Slobodana izvršio je predsednik Udruženja književnika Srbije Milan Bogdanović, ističući da su takvi istupi nedopustivi i da moraju, istakao je, doživeti opštu osudu!
Da bi se poigrao sa Bogdanovićevom paskvilom u "Borbi", da bi mu stavio do znanja da do nje mnogo ne haje, zaputio se ka svome "napadaču" sa ljutnjom, izgovorivši reči koje su veoma dugo kružile Beogradom: "Biću manji po Ivanji". (Ivanji je bio sekretar Udruženja i bio je poznat po ugađanju moćnima, u koje se, bez sumnje, ubrajao i Bogdanović!).
Libero je bio jedan i neponovljiv. Za veće srce srpska poezija ne zna!
Kao neumoljivi vladar kafanskog štimunga, Slobodan je znao da pije a da ne izgubi meru bliske ophodnje bdenja. Kad zapreti opasnost pretvaranja gostiju u kafanski talog, Slobodan bi se iskrao iz kafane, polazio do kuće, okupao se i začas razbistrio. Pojavi se u svečanom odelu, sa belom košuljom i crnom leptir-mašnom. Taj njegov preobražaj podsećao me na preobražaj mrava u raskošnog leptira. Nije dozvoljavao da ga pobedi alkoholno bespuće!
NIKAD nije gubio želje. Zato nije gubio fluide, posebno one koji su se ticali stvaralačke sfere. Pa i života u opštem značenju. Zažižao je život nemilosrdno, a uvek je bio iznova snažan i mlad. I u poodmaklim godinama bio je mlad i lep. Izgleda da ga je pesnička "vrtoglavica" činila takvim. Podmlađivala ga. Učilaga da brzo savlađuje iskušenja i nedaće.
Mnogi prijatelji opominjali su Slobodana da se kloni kafana i pića... Govorili su mu da se urazumi. Nije poslušao. Tada bi se, govorio je, morao odreći duhovne pustolovine, koja je označavala njegov život, njegovu najvrednosniju supstancu - poeziju. On je bio pesnik koji je živeo sa olujom, ne plašeći se njenog udara i njene moći. Kad bi mu oteli kafanu, oteli bi mu svet. A čovek bez sveta nije čovek!
(Nastaviće se)